Sve bilo je – kampanja

Sve stižu. Otvaraju nova radna mesta. Kao blogove. Brišu dugove. Kao postove. Nude ukidanje firmarina. Ne firmi. Kažu, biće manja vlada, a veća odgovornost. Ne obrnuto. Zahtevaju departizaciju. Od koga, ne znam. Tu je i borba protiv korupcije. Ali kome da za to platimo, to ne kažu. Ali kažu, izgubili smo pet milijardi. No, dobićemo 100 milijardi! Kažu, sad ima za koga da se glasa. Ako si čista rasa. Kažu, niko ne sme da vas krade. Kao što nije smeo ni da bije. Setili su se žena. Setili su se sela. Setili se i penzionera. A i onaj putar tera kera. A gde si video, šako jada, da putar nekom zemljom vlada... Predlažu i da se zamrzne problem Kosova. I onda da ga, što bi rekao LJuba Moljac, intenzivno mrzimo. I verovatno odmrznemo kad odmrznu i Volta Diznija. Crtani film. Ah, da. Izbori na Kosovu? Khm. Sve u svemu, pljušte ideje. Po sistemu, ko se čega prvi seti, njegovo je. Čije će biti da se to i ostvari, to niko ne zna. U regularnom tržišnom svetu, prvo imamo proizvod, a onda sledi reklama. Kod naših političara prvo ide reklama. Proizvoda najčešće ni nema. Sve ove propagandne škole karakteriše to što dižu prašinu, lovu, kredite, tužbe i noge, a kad dobiju mandate, dignu i ruke. Od nas. Poslovično namrgođeni gosn. Žarković reče da nisu male stvari u igri – plate i privilegije za naredne četiri godine. Jedno istraživanje pokazalo je da 76 odsto građana ne veruje obećanjima, čitaj reklamnim porukama, naših političara. Svega pet odsto veruje. I taman kad pomislih da smo, ipak, normalni, u istom istraživanju se pokaza da je u Srbiji najomiljeniji političar Putin?! Znate li šta je u zemlji Srbiji na evropskom nivou? Ono čime su se stranke, zaista, i bavile. Nisu to ni industrija, ni poljoprivreda, ni energetika, ni trgovina... Ne. Imamo jedan od najmodernijih biračkih spiskova u Evropi?! E, pa, stvarno. Sve po spisku.