Spirala straha, krvi i stida

Prvi put? Nije bilo udaraca. Obavio je kaiš oko njenog vrata. U tesnom prostoru, grčevito je provlačila prste, na mesto gde je vratnu žilu pritiskala igla sa kopče. Deca su spavala u jednoj od tri oskudne prostorije siromašne kuće bez kupatila, u srpskoj seoskoj zabiti kod Koceljeve, kada se negde oko dva sata pre ponoći, strast izgubljena nekih četiri godina unazad prelila u golu borbu za opstanak, ono što je prethodilo monstruoznom ubistvu, a trajalo punih 45 godina. Bila je to sekvenca uvoda u krug pakla, bolesnih odnosa zalivenih alkoholom, suzama i krvlju. I kratkih epizoda nečega što je ličilo na sasvim običan život. I povremeno davalo nadu, a zapravo bilo stvar zavaravanja. Jedan odlazak u policiju, pokušaj traženja spasa, apel za pomoć, probijanje kroz tunel tradicionalne patrijahalne sredine, i nikada posle toga, da ne bruka decu, da se ne priča. Ćutala je. O pesnicama u glavu, rasekotinama, udarcima nogama u slabinu, leđa, dok leži na podu i krvari. LJubica Gligorčić sada ima 75 godina. Pet godina je u zatvoru u Požarevcu nakon 11 godina procesa zbog ubistva supruga. NJene ćerke imaju svoje porodice, situirane su i posećuju je kad god je to dozvoljeno. Radila je kao čistačica u radničkom univerzitetu Koceljeva, cepala karte u bioskopu za dodatnu zaradu. NJen suprug radio je na građevini. Jedne noći, februara, hladno, ali bez snega. „Tog dana sve sam prebrisala, oprala, sve sklonila ujutru da je čisto, jer on ide na posao. Kuvala sarmu, spremila pitu, i kada je došao kasno kući, založila vatru, stavila kafu. I ponovo svađa“. Siromaštvo, bes, hronični umor, kafa, gorka, razbijena šolja, sad večera, prosipanje, novi tanjir, gorčina, čist escajg, sada više nije gladan, razvod, besparica, podela kuće, te male imovine, kome deca, i opet alkohol... A onda je rekao: „Sutra ćeš biti ubijena“. „Ta noć. Strašna svađa, živci su proradili, i taj strah, taj trenutak, ništa nije postojalo, ništa u mojoj glavi, nešto me obuzelo. Deca su već otišla od kuće, udala se, imala svoju decu, i u glavi mi je bilo sve prazno. Videla sam, odlaže sekiru ispred vrata. Pomislila, priprema je za mene. Zaspao je. Otišla sam do ulaznih vrata, podigla sekiru i zamahnula“, priseća se LJubica. Krv je letela okolo, na zid, svud po njoj, slivala se niz ruku. Srušila se na pod. Kada je došla sebi, obula je čizme, krenula ka bunaru. Ni sama nije znala kako je stigla do policije, niti je primećivala krv koja je još tekla po njenom licu. Ćerke je videla mesec dana kasnije, u pritvoru. Kroz plač su ponavljale: „Zašto mama, zašto?“ „Uništila si naše živote. Obrukala nas i sebe. Zašto nisi došla kod nas, bilo bi bolje“. „Šta ću. Ovo što sam završila, to je sada gotovo, niti se može povratiti“, odgovarala je. Kajanje Od tada sanja istu scenu. Kaje se. „Ali sada je gotovo, povratiti se ne može“. „Kajem se da ne mogu nikad da se iskajem. Kajem se najviše zbog moje dece, da sam umrla taj dan, bolje bi mi bilo i završila bih i bilo bi mirno. To sam uradila, nisam jedina, takvi su brakovi. Ali ako ikome mogu nešto da kažem, deco, ne svađajte se, budite čvrsti u odluci, ako ne valja, razilazite se, jer ovakve stvari se dešavaju. Nikada ne pomisliš da će to tebi da se desi. Misliš, ta svađa, stvar je prolazna. To je i kod drugih. Ali stvari mogu i ovako da se završe. Dešava se kod svih svađa. Bude i šamara. Ali ovakva tuča, ta mučnina, stolicom o glavu, žaračem po vratu, nikako ne može na dobro da se završi. Uvek misliš, to će da stane. Nikada nije stalo. Kada krene krv, budi čvrsta i idi. Jer ovo što sam ja uradila nije to olakšanje“. Ni miris, ni ukus, ništa od toga tog dana nije ostalo u njenom sećanju. Samo krv. I strah je ostao. Plašila se onda, noću dok spava, plaši se i danas. A opasno je i kada se probudi, u zoru, ponovo muka. „Nema olakšanja. Zato ne trpi što sam ja trpela. Ako može da se živi zajedno, može, ako ne, razilazite se. I sama sam gledala kako to govore preko televizije i nikada ni pomislila nisam da sam ja baš taj slučaj. A vidiš sada gde sam“. Punih 45 godina tog braka, sem dece, ništa drugo za nju nije bilo vredno zadržavanja. Stigla je kazna za ćutanje o zlostavljanju, grubu grešku u proceni šta je bolje i osveta za stidom prikriveno trpljenje u pokušaju opstanka zajednice. To ubistvo, i više indirektno izgubljenih života, utrošenih u patnji, njenoj, njene dece i unuka, cena je višegodišnjeg ćutanja ali i sredine koja nije čula, nije reagovala i nije htela da zna. Sada, kada je na odsluženju kazne u jedinom ženskom zatvoru u Srbiji, u Požarevcu, tako sitna, oštrih očiju, obučena poput osiromašene Meri Popins, dok dlanovima prekriva lice izbrazdano borama, ona je žrtva ali i zločinac. Izaziva oprečna mišljenja dok sedi preko puta vas i netremice vas posmatra. Mučna previranja ubice ili osvetnika. Ako nemaš snage za pravo rešenje, đavo čeka u drugom uglu. Pakao za LJubicu sada je na drugoj adresi, tamo u jednom od najstarijih srpskih zatvora, gde od 250 žena, njih 15 iskupljuje svoj dug za oduzet život partnera. Broj srpskih zatvorenica nikada nije bio veći, čak ni tokom devedesetih, kada ih je bilo ukupno ne više od 100. „Patnja. To je ono što ih povezuje“, kaže nadzornica, odmah se ograđujući kako ne bi da izigrava njihovog advokata, ali ne zaboravlja da su sve te žene-zločinci trpele višegodišnju torturu i zlostavljanje. Hoda gegajući se, u plavoj uniformi, nenaoružana, kroz zatvorsku baštu. Zatvorenice reaguju brzo, zauzimajući stav mirno, sa rukama iza leđa, prekidajući okopavanje sitnog povrća, radnje koja je u suštini samo eho slobode. Grupa u dnu, nema ništa protiv. Da pozira. Pogled gore nad ciglanom ogradom završava se bodljikavom žicom. Visoka kapija u zidinama i ulaz u introvertni svet iza rešetaka u kojem stanovnici sa brojem negiraju postojanje zatvorskih ženskih bandi, grupica i gangova. „Nema dilovanja dopom. Rade samo lekovi“, šapne jedna. Nema muškaraca, niti kontakta sa muškim zatvorom u blizini. I nema rešetaka na prozorima, osim na prvom spratu, prijemnog odeljenja, ali tu je avetinjska tišina osušenog zatvorskog parka sa nekoliko stabala, u toplo prolećno popodne. Zatvorska bolnica, porodilište. Majke sa bebama otkrivaju tragove teških tetovaža, odsutan pogled, i odgovore bez konekcije sa suštinom pitanja. Lagan dodir po nadlaktici usmeri kratki pogled. košmar „Darija. Ime starije ćerke. I njen horoskopski znak. Ovo iznad - paukova mreža, a to tu, (na mišici) nešto sasvim intimno“. Pripreme za ručak, dole u susednoj zgradi. Slanici na istom mestu, levo na ćošku svakog stola, u milimetar tačno. Obed stiže iz muškog zatvora, za zatvorenice kuvaju muškarci, ovde se samo postavlja. Dominirajuće žuto, u ćelijama visokih plafona, gvozdenih kreveta, šarene posteljine. Na stočićima laka literatura, tu i tamo dnevne novine, ikone, crteži. Televizija se gleda u jednoj prostoriji, serijama ubijaju vreme. Leonora Abdulahi (35), mediji su pisali o njoj, „monstruozni ubica, masakrirala ljubavnika“ u grupi zatvorenica u poluotvorenom hangaru za šivaćom mašinom pokušava da zaboravi. Htela bi da su tih nekoliko minuta u kojima se odigralo ubistvo samo košmar iz kojeg bi da izađe, ali to se prosto ne dešava. Nema izlaza. NJena staloženost i nadrealna mirnoća nestaju u trenu dok izgovara ko je i za šta odgovara. „Realno, nisam zgazila kokošku. Ubila sam čoveka“, suze se kotrljaju niz njene obraze. „Branila sam svoj život. Svako bi učinio isto na mom mestu. I životinja kada oseti strah bori se za opstanak, a ne običan čovek ili žena“. Optužena je za ubistvo partnera, ona tvrdi čoveka koji je proganjao i zlostavljao gde god bi stigao jer nije želela vezu s njim. „Bez obzira na to što je pokojnik bio na izdržavanju kazne zbog nasilja u porodici, borite se sa tim zašto je to tako, zašto baš meni, zašto sam morala da oduzmem nekom život da bih ja živela. Pitanja na koja nemate odgovor. Uvek će misliti da sam ubica i ostaću ubica za svakog, bez obzira što to nije obično ubistvo, već ubistvo na mah u samoodbrani. Ali, oduzela sam nečiji život i nosite sa tim i prosto tražite, imate neko kajanje koje ne možete da razjasnite zbog čega je to kajanje jer znate da ste morali da se branite za svoj život, bez obzira što to u datom momentu niste hteli, niste planirali“. „Pokojnik“, kako ga naziva, upao je jednog dana u njen stan, uprkos brojnih prijava policiji, i otvorena je nova epizoda nasilja. Ne seća se momenta u kojem je ugledala nož čija oštrica je prodrla u njegovo srce. „Nije postojao drugi način, ja sam se obraćala gde god sam mogla. Dođu, rastave, on se vrati iz policije, opet me napadne. Nijedna krivična prijava nije otišla protiv njega“. NJen sin je imao 13 godina, bila je razvedena i vodila spontan život, radeći na hirurškom odeljenju u vranjskoj bolnici i držala parfimeriju. Tata u Belgiji. Mama šefica pogona u „Jumku“. Sestra profesor srpskog jezika. Imala je normalno detinjstvo. Letovanja na moru, zimovanja... Tog kobnog dana februara 2009. godine, nakon devetomesečnog fizičkog zlostavljanja, slanja pretećih poruka, došla je iz noćne smene i legla da spava, kada je stigla poruka „bićeš moja ili božija“. Nije odgovarala. Upao je u stan i počeo da je udara. Sada ova medicinska sestra balansira oprezno krećući se opasnom trasom raznih karaktera u novim okolnostima iza rešetaka, čekajući nastavak života, u svojoj ili nekoj drugoj državi, u krugu u kojem će živeti u obračunu sama sa sobom i svojom krivicom do kraja, zbog nametnutog trenutka, kako tvrdi, kojeg se i ne seća, opisujući ga kao samo instinktivnu, životinjsku reakciju kada je donela brutalnu odluku da brani svoj život a oduzme ga nekom drugom. Mini intervju: prof. dr Ratko Kovačević, neuropsihijatar Nasilje rađa nasilje Specijalista forenzičke psihijatrije i autor studije Žene - ubice muževa je zajedno sa dr Bojanom Kecman 10 godina izučavao ubistva u porodici, a iskustva su smeštena u istoimenoj knjizi. O otkrićima do kojih su došli govori za NIN. Koji su motivi koji najčešće dovode do toga da žena postane ubica? Žene ubice u porodici pretežno ubijaju svoje partnere, bračne ili vanbračne, ali i svoju decu. Dinamika koja dovodi do krajnjeg rezultata - ubistva - je različita. Ubistvo je obično posledica dugogodišnje patnje, bilo je da je u pitanju bračna ili vanbračna veza. Hronično uznemiravanje od strane partnera, u ovom slučaju muškarca, dovodi do toga da žena postane žrtva i ona se odlučuje da ga ubije, pre svega jer je dugi niz godina zlostavljana. To zlostavljanje nije uvek fizičko, pre bi moglo da se gleda kao psihičko iscrpljivanje. Recimo, istraživanja pokazuju da u SAD godišnje biva ubijeno 750 muževa, i svi oni su fizički zlostavljali svoje žene. U Evropi je to drugačije. Ključno je psihičko zlostavljanje posle kog žena gubi kontrolu, prelazi u akciju i izvršava zločin. Kakav je profil žene – ubice muževa? Ubistvo izvršavaju obično duševno zdrave žene, ali emotivno labilne koje su sklone nepredvidivim i nekontrolisanim reakcijama. Skoro da nema žena koje su patile od nekih duševnih poremećaja za razliku od muškaraca ubica. Ali, usled dugogodišnjeg iscrpljivanja one u jednom trenutku gube kontrolu i u afektu, u stanju povišene emocionalne napetosti i gneva počine ubistvo. Žene ubice muževa uglavnom su domaćice, imaju decu, duže vreme su bile zlostavljane... One koje su u braku češće ubijaju svoje muževe, od onih koje su u vanbračnoj zajednici. Uglavnom koriste hladno oružje – oštre predmete, nož, sekiru. Vrlo retko ubijaju iz vatrenog oružja, dok na primer u SAD skoro sva ubistva koja počine žene su izvršena iz vatrenog oružja. Da li postoje povratnice? Kod ovakvih dela ih nema. Ubistvo koje izvrše duševno zdrave osobe označava se kao jednokratni čin, koji se ne ponavlja. NJen život nakon izdržavanja kazne je drugačiji zato što je ona izvukla pouku iz neuspelog načina života koji je doveo do toga da počini zločin. Koji uslovi utiču na ubistva i da li se njihov broj povećava? Ne postoje istraživanja koja bi jasno ukazala na to da li se broj žena ubica povećava. Poremećeni porodični odnosi su oduvek postojali i spoljni faktori ne utiču posebno na povećanje broja ovih zločina. Ovaj fenomen se dešavao i kada su uslovi života bili mnogo bolji i u bogatim i u siromašnim porodicama. Naravno, u porodicama gde postoji izrazita psihička patologija – alkoholizam, narkomanija... žene se češće odlučuju na ubistvo supruga. Smrt na spavanju Većina žena ubija u spavaćoj sobi, kući ili dvorištu i gotovo nikad daleko od doma. Najčešće ubijaju dok žrtva spava, noću ili tokom popodnevnog odmora, gotovo uvek s leđa Prema poslednjim istraživanjima, žene u Srbiji godišnje izvrše osamnaest do dvadeset ubistava. Ukupni broj ubistava na godišnjem nivou je od 100 do 150, koliko je bilo prošle godine. To znači da muškarci ubijaju pet puta češće od žena. Nažalost, skoro polovina su ubistva dece, a ostatak muževi ili nevenčani partneri. Retko se kao žrtva pojavi još neko (svekar, svekrva, rođak) i skoro nikad nepoznata osoba ili osoba koja nije iz porodice. Stiče se utisak da žene, bar kada je zločin u pitanju, nisu zainteresovane ni za šta drugo osim za sopstveni dom jer za razliku od muškaraca ne ubijaju iz koristoljublja, ambicije, osvete.... U mladosti najčešće ubijaju decu, ali od 40. godine gotovo po pravilu je njihova jedina žrtva muž. I skoro sve su sistematski trpele nasilje. Ubistva najčešće čine u okviru porodičnog kruga, gde je njihova ličnost povređena, a može se reći i uništena i da je ubistvo njihov pokušaj rehabilitacije dostojanstva. Nažalost, zakasneo i pogrešan. Alkohol I ubijaju same, bez saučesnika. Kako dolazi do te usamljenosti u kojoj se razvija plodno tle za zločin objašnjava za NIN Zoran Musterović, psiholog: „Žene koje trpe nasilje često kao način prevazilaženja koriste opraštanje, minimiziranje i samoopijanje bilo lekovima bilo alkoholom. Ovakve strategije prevladavanja smanjuju fizički i psihički bol koji im je nanet ali istovremeno umanjuju šanse da žrtva potraži i dobije pomoć od prijatelja, porodice ili lokalne zajednice. Nasilje narušava samopouzdanje žrtava i uči ih da su agresivno i kontrolišuće ponašanje normativi, te žrtve izoluje od drugih ljudi. Žrtve nasilja uče da budu anksiozni, preplašeni i nesigurni i u svojim odnosima sa drugim ljudima. Ne može se predvideti kad će i koja maltretirana osoba izvršiti ubistvo, ali se može reći za sve, generalno, da to vide kao jedini način prekida i izlaska iz spirale nasilja, što govori o svakom kompromitovanju njihovih sposobnosti kojim bi našli nekakvo konstruktivnije rešenje, bez smrti, osvetoljubivosti i nastavili svoj život.” Nisu sva ubistva ista, ali je primetno da se sličan obrazac ponavlja u velikom broju slučajeva. Recimo, Biljana Janković ubila je supruga Dragoslava u njihovom stanu, u trenutku kada je on spavao, tako što mu smrskala glavu sa nekoliko udaraca macolom. Muzafera Rizvanović ubila je sekirom, dok je njen suprug bio u krevetu, u dubokom snu i pod uticajem alkohola... Dakle, većina žena ubija u spavaćoj sobi, kući ili dvorištu i gotovo nikad daleko od doma. Najčešće ubijaju dok žrtva spava, noću ili tokom popodnevnog odmora, gotovo uvek s leđa, a kao oružje koriste šta im se nađe pri ruci, najređe pištolje ili sačmare (zabeleženo je tek nekoliko slučajeva). Sekire, oklagije, macole i noževe koriste vešto jer istraživanje dr Đukić pokazuje da sve žrtve umiru na licu mesta s obzirom na povrede koje direktno ugrožavaju život, mahom u predelu glave i grudnog koša. Usamljenost Nekada odmah prijavljuju ubistvo, a nekada sebi daju dodatno vreme u kom će masakrirati telo. U svetu je sa emancipacijom žena, sedamdesetih godina prošlog veka, došlo do porasta zločina koje su izvršile žene, a motivi su gotovo identični onima koji pokreću i muškarce na ubistvo: novčana dobit, osveta, pritisak bandi, podizanje sopstvene moći... Registrovane su čak 62 žene koje se smatraju surovim serijskim ubicama, ali je interesantno da se one nisu iživljavale na leševima, dok u Srbiji žene često masakriraju leševe. Sagovornik NIN-a dr Ratko Kovačević kaže da „nakon počinjenog ubistva, žene uglavnom pokušavaju da racionalizuju svoj postupak, kako ne bi došlo do kajanja. One znaju da su počinile zločin kako bi se spasle od daljeg zlostavljanja i muka“. I od ovog pravila ima odstupanja. Ponekad, poput žena ubica u razvijenijim zemljama, one pokušavaju da sakriju svoj zločin. Osamdesetogodišnja Angela Timko je oklagijom ubila muža, zakopala ga u dvorištu i policiji prijavila njegov nestanak. Stanojka Đ. je muža pretukla stolicom, a zatim ga ugušila i sve prijavila kao infarkt. Umrlica je već bila odštampana kada je rođak koji je kupao telo primetio povrede i prijavio. Radica Kosović je čak imala šanse da se izvuče, četiri meseca niko nije postavljao pitanje gde joj je muž, kada je u pratnji advokata otišla sama da se prijavi jer ju je „progonio duh mrtvog supruga”. Sve one, uglavnom, idu u zatvor, ma koliko bile potresne priče o zlostavljanju koje su trpele. Neke na šest meseci, neke i na 15 godina. Međutim, većina kaznu ne doživljava kao kaznu već kao vreme u kom će se skloniti u nekom utočištu. Prema rečima Anke Gogić Mitić, upravnice zatvora u Požarevcu, za njih je to period smirenja u životu. Druželjubive su, neagresivne, često utučene jer nisu u mogućnosti da viđaju decu (ponekad ih sud dodeli porodici ubijenog) i potpuno su nepripremljene za život po izlasku. Posebno one koje su u poodmaklom dobu, a nije ih malo ako se ima u vidu da se većina odlučuje na ubistvo posle više decenija zlostavljanja i tek kada deca porastu. Povratak u stvarni svet ih plaši, a sistem nije učinio ništa da im u tome pomogne. Bilo bi logično da postoji psihološka podrška ne samo za njih već i porodice u koje se vraćaju, kao i adekvatna priprema za to. O mogućnosti da ih čeka posao nema ni govora u zemlji u kojoj posao ne čeka nikog, a ponajmanje povratnike iz zatvora. Recimo, u Velikoj Britaniji je sistem podrške organizovan na svakom nivou, pa čak i kada je u pitanju zapošljavanje. U engleskom hotelu „Travelog“ rade žene koje su robijale za ubistvo muževa, pa čak i one koje u priči nisu bile žrtve već su zločin počinile, recimo, sa ljubavnikom. Portparol „Traveloga“ to objašnjava: „Radnice iz rehabilitacionog programa su uspešno obučene i predane poslu. Izuzetno su motivisane da žive boljim životom i potrebno je pružiti im šansu bez predrasuda. „Travelog“ ne diskriminiše pojedince i podržali smo brojne programe zapošljavanja, pa zašto ne bismo i ovaj“. Kod nas one iz nečeg izlaze u ništa, a reakcija koju ispoljavaju jasno govori o skučenosti sveta u kom su živele pre nego što su počinile zločin. „Izlazak iz zatvora je za njih u suštini traumatičan jer je put u nepoznato, a kapaciteti za adaptaciju su bitno smanjeni”, objašnjava Musterović. Međutim, kod nas im se gubi svaki trag i ne postoji nijedno istraživanje o tome kako su se snašle u životu, osim statističkog podatka da više nikad nisu počinile zločin.