Predizborna psihopatologija

Demokratski, višestranački izbori u Srbiji su zapravo najbolja propaganda za jednopartijski sistem i diktaturu. Tako biva u nedovršenim i nedefinisanim državama čija se tričava politička „elita“ svojevremeno udarnički protivila sticanju državne nezavisnosti i koja se protiv secesije povelikog dela teritorije još uvek i još udarničkije bori hodžinim zapisom postavljenim u preambulu Ustava. Istorija ćorsokaka u kome smo se zaglavili seže, međutim, poduboko u XIX vek, u vreme, dakle, kada su provizornost i privremenost bile sveta državna ideologija (čekalo se na ujedinjenje svih Srba) i kada su političke elite mnogo više brinule o dalekim teritorijama nastanjenim Srbima, nego o teritoriji koju su kontrolisale. Tu se u suštini ništa nije promenilo. Pogledi naših patetičnih državotvoraca još uvek blude preko sve nejasnijih srpskih granica, još uvek se po sumornim divanhanama pišu sve kilavija „načertanija“ i još uvek je u sumornim glavama većine srpskih političara „srpski narod“ višestruko prevashodniji od srpske države. Država Srbija se, dame i gospodo, posle samo nekoliko godina samostalnosti, spektakularno raspada pred našim očima. Izgleda da je to čak i političkoj klasi zapalo za oko - isuviše je valjda očigledno - pa su u predvečerje predsedničkih i parlamentarnih izbora korenito promenili priču, što bi u nekom stabilnijem društvu bio dobar znak, ali ne i u Srbiji, u kojoj promena priče ne proizlazi iz istorijskog otrežnjenja ili namere da se bilo šta suštinski promeni, nego je posledica ćiftinske računice. Državotvorci su jednostavno shvatili da je „srpski narod“ nemoguće dodatno psihotizovati velikim, romantičnim, srpskim temama, da je „narod“ besan, gladan, žedan, go i bos, pa su se dosetili da je najprobitačnije „narodu“ ispričati priču da će ga umiriti, nahraniti, napojiti, obući i obuti, isti oni koji su ga doveli na prosjački štap. Zbog toga, pretpostavljam, u aktuelnoj predizbornoj lakrdiji nema ni pomena o zlatnim kašikama i Kosovu. Po tom pitanju čak je i autor hodžinog zapisa poprilično uzdržan. I on se u maniji predizbornosti sa vrtoglavih visina srpskog Olimpa spustio u kaljugu svakodnevice i preko svojih telala nudi deset milijardi dolara ruskog kredita kao magično rešenje basnoslovnih problema, a u političkoj (?) i vojnoj neutralnosti, stvarima dakle koje već imamo, vidi spas za Srbiju. Dobro, od tog svata se ništa drugo nije moglo ni očekivati; aktuelna mu je politika štaviše znak izvesnog, blagog poboljšanja duševnog zdravlja, ali šta se to dogodilo sa voždovima takozvane evropske Srbije? Da stvari nisu onakve kakve jesu, dakle tragične, ova kampanja bi nesumnjivo bila najveselija u istoriji srpskog parlamentarizma. Ali i ubedljivo najprovidnija. Svesrpski vizionari, neuverljivi i u šmirantskim ulogama značajnih istorijskih ličnosti, pokazuju se kao apsolutni diletanti u rolama pragmatičnih menadžera kojima su ekonomija i prosperitet „malog čoveka“ iznad svega. Pragmatizam se prosto raširio po dubinama političkih hijerarhija. Republički glavešina, recimo, svečano otvara most na velikoj reci, eto ti ga regionalni lider gde otvara brvno na Nišavi. Skraćeni prezident republike, inače „najduži ikada“, ne izbija iz štala i staklenih bašta u kojima demonstrira zabrinutost za dobrobit prosečnog Srbina. Konkurenti ga naravno slede u stopu. Ovih je dana velika privilegija biti srpska krava i srpska zelena salata. Vožd SPS-a i srpske Ohrane, Dačić, s pravom zaključuje da sumanute okolnosti idu naruku SPS-u i njegovoj malenkosti, pa ponovo pribegava odsečnoj Miloševićevoj retorici i mimici, ponovo se, da bi bio uverljiviji, ugojio, što je ipak neka politika u poređenju sa „evropeizovanim“ radikalima, Nikolićem i Vučićem, voždovima formalno najmoćnije, a opet najgubitničkije stranke. Nemojte me pogrešno shvatiti, ali pomenuta dvojica su u stvari autentični predstavnici većinske, gubitničke Srbije koja, kao i SNS, uopšte ne zna šta hoće, ali to hoće odmah. Uprkos dirljivim naporima, političarima prvi put nije pošlo za rukom da efikasno psihotizuju birače i zbog toga im nimalo nije lako oko srca. To je pre dvadeset godina moglo biti dobar znak, sada više ne znači ništa, jer više nema nikakvog izbora. Dobro došli u pustinju realnosti.