Enigma „kluba cenzus“

Kada bi Boris Tadić i Tomislav Nikolić uspeli da podele Srbiju kao slavski kolač, a u parlament uđu samo njihove izborne liste, Srbija bi i dalje imala 13 parlamentarnih stranaka, pokreta ili udruženja. Priča o dvopartijskoj Srbiji bi mogla da postane predmet opšteg podsmeha ako bi cenzus prešlo sedam izbornih lista koje takvu šansu imaju, a Srbija bi verovatno postala zemlja sa najviše parlamentarnih stranaka i udruženja u Evropi. Tako bi umesto referenduma za ili protiv Tadića ili Nikolića, sudbinu buduće vlasti ipak odlučivale stranke koje u aprilu 2012. godine još hodaju po ivici cenzusa, a njihovi lideri sebi postavljaju pitanja hoće li od njih zavisiti buduća vlada ili će možda to biti njihova poslednja politička utakmica. PROBLEMI Na sastav buduće vlade mogu da utiču stranke koje su našle mesto na listima velikih stranaka (od Socijaldemokratske partije Rasima LJajića, preko Nove Srbije Velimira Ilića do Stranke zelenih ili Narodne seljačke stranke) ali se ipak očekuje da će na fizionomiju nove vlade uticati stranke koje se nalaze u opasnom okruženju cenzusa. Analitičari su već spremni da razviju teorije prema kojim bi Tadić mogao da ima ogromne probleme ako bi LDP i Ujedinjeni regioni Srbije pali ispod cenzusa, baš kao što bi Nikolićev koalicioni potencijal pao na nulu ako bi van parlamenta ostala Demokratska stranka Srbije. U samim strankama (SRS, DSS, LDP, URS) ne spore da predsednički izbori dodatno pomažu stvaranju referendumske atmosfere, što opet ide naruku demokratama i naprednjacima, ali odbacuju bilo kakvu mogućnost da bi njihova stranka mogla da na Đurđevdan padne u vanparlamentarnu provaliju. Svi su ubeđeni da će biti bliži dvocifrenom rezultatu nego cenzusu, ali istraživači i strani posmatrači kao da ne dele tu vrstu optimizma. TEME „Da se 6. maja održava drugi krug predsedničkih izbora, o čemu se razmišljalo, onda bi to moglo ozbiljno da ugrozi stranke, mada će i ovo spajanje imati određene, ali svakako manje efekte. Ne verujem da će na izbore izaći više od četiri miliona glasača, koliko je glasalo na prošlim izborima 2008. godine, što bi značilo da je 200.000 glasova dovoljno da se uđe u parlament“, ocenjuje izvršni direktor Cesida, Marko Blagojević i napominje da će, pored izlaznosti, na stranke veoma uticati teme koje budu dominantne u kampanji. „Posle dobijanja kandidature, pitanje Evropske unije je stavljeno u drugi plan kampanje, što ne odgovara ni LDP, ni DSS, koji sa radikalno drugačijih pozicija to pitanje stavljaju na vrh svojih lista prioriteta. Neki incidenti ili tenzije na Kosovu bi svakako podigli rejting DSS ili radikalima, ali kada je situacija mirna, te stranke moraju da nađu nove teme za kampanju.“ Raspisivanje predsedničkih izbora kao da je stranke iz „kluba cenzus“ nateralo da ubace u novu brzinu, pa su DSS i LDP kandidovali lidere za predsednike, a Ujedinjeni regioni su generala Zorana Stankovića prekomandovali sa pozicije kandidata za gradonačelnika na poziciju predsedničkog kandidata. Po ulicama su ostali zalepljeni plakati „Zoran Stanković BeogRAD i RED“, a nije jasno kakvu će parolu imati za Srbiju. SUPRUGA Odluka radikala da kandiduju Jadranku Šešelj, iako je stranka ranije saopštila da će kandidat biti Aleksandar Martinović, trebalo bi da im pomogne jer značajan broj simpatizera će iz revolta prema haškoj pravdi ili simpatija zbog pogoršanog zdravstvenog stanja lidera SRS, glasati za njegovu suprugu. Odluka je na drugoj strani ostavila ozbiljne posledice na vrh stranke jer se ispostavilo da Dragan Todorović, doskorašnji glavni Šešeljev saradnik, uopšte nije bio obavešten ko će biti predsednički kandidat stranke. Za analitičare i sociologe će možda najzanimljiviji biti rezultati DSS i LDP, koji su najveći antipodi u Srbiji, ali u čijim kampanjama se još jedino može videti ono što je gotovo izumrlo u Srbiji - jasno profilisana ideologija ili sistem vrednosti. Kampanji DSS istraživači zameraju što se sve utopilo u priču o neutralnosti ili poruku „nećemo u EU i NATO“, iako je stranka mogla da podseti birače da su za vreme vlade Vojislava Koštunice njihove plate bile veće za sto evra ili da je zemlja imala 300.000 nezaposlenih manje. Predstavnici radikala i DSS, a donekle i LDP, mogli bi da se žale na medijsko favorizovanje Dinkića, DS ili naprednjaka (prema podacima RRA, Ujedinjeni regioni su imali 27,82 odsto izbornog programa na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, dok su radikali imali 5,43, a DSS 5,08 odsto), ali im ti lamenti svakako neće mnogo pomoći. Male stranke će do Đurđevdana morati da prepešače Srbiju i pokušaju da biračima nametnu teme koje ne počinju maženjem krava po štalama i ne završavaju se otvaranjem mostova dugih sedam metara. A osnovni problem na putu do parlamenta biće sasvim jednostavan: da birače ubede da neće baciti glas ako zaokruže njihovu listu. Misterija Dinkić Kada bi mogao da ubedi građane da će Srbija biti bogata kao njegova stranka, Mlađan Dinkić bi možda mogao da sam formira vladu. Sudeći po broju spotova ili bilborda, koje su do danas videli građani, Ujedinjeni regioni Srbije su ozbiljno premašili budžete dve najveće stranke, a nova stranka se pretvorila u malo ekonomsko čudo ili ogledno dobro u opustošenoj zemlji. Nije, međutim, jasno da li će URS, koji je pogodio teme koje frustriraju birače ali pati od ozbiljnog manjka kredibiliteta, uspeti da pređe cenzus. Od istraživača javnog mnjenja se može čuti da je Dinkić najveća nepoznanica, jer se snaga URS-a, zbog velikog broja lokalnih lidera, teško može precizno izmeriti. „Kada vidim da imaju četiri odsto, ja verujem da prelaze cenzus, jer znam da su istraživanja najmanje precizna u njihovom slučaju“, reći će jedan od analitičara koji ne bi želeo da javno procenjuje Dinkićeve izborne rezultate.