Skraćen spasen

Dok je on kalkulisao, drugi su spekulisali: te da li je primoran da izazove predsedničke izbore da bi „povukao“ svoju Demokratsku stranku i spasao je pretećeg izbornog debakla, te da li je možda razmišljao o iznenađujućoj varijanti u kojoj bi za cilj postavio funkciju premijera, te da li će ga birači kazniti zbog ne baš viteškog odugovlačenja odluke o „skraćivanju mandata“, kojim su predsednički konkurenti dovedeni u neravnopravnu poziciju... A onda se pojavila i potencijalno najbolnija verzija za Borisa Tadića, bivšeg predsednika Srbije i kandidata DS za treći mandat na toj poziciji. Prema toj varijanti, predstojeći izbori Tadiću neće otkriti samo šta, posle osam godina obavljanja predsedničkog posla sa rastegljivo shvaćenim ovlašćenjima, o njemu misle građani Srbije, već i kakav mu je rejting u sopstvenoj partiji. KOKETIRANJE Ništa čudno kad je reč o DS-u, stranci poznatoj po brojnim deobama: kao i njegovi prethodnici, i Tadić ima tihe oponente u okviru stranke. A oni bi, prema pomenutim spekulacijama, kad, u gotovo izvesnom drugom predsedničkom krugu, prestane potreba za transferom Tadićeve harizme na rezultat stranke na parlamentarnim izborima, mogli pribeći nekoj vrsti bojkota dalje kampanje. Ugrožavanjem Tadićevih šansi na predsedničkim izborima, bio bi otvoren put za smenu u vrhu stranke, a time i proboj nekih nezadovoljnih ljudi na stranačke, potencijalno i državne funkcije. A možda i za promenu politike koja se, umesto po reformatorskim nastojanjima i hrabrim iskoracima, ipak češće prepoznavala po koketiranju i levo i desno. Uspeh takve potencijalne strategije Tadićevih saradnika, međutim, mogao bi izostati zahvaljujući minulom radu njegovog najverovatnijeg protivkandidata u drugom krugu – naprednjaka Tomislava Nikolića. Prema nekim procenama, deo onih građana koji nameravaju da na parlamentarnim izborima upotrebe „beli glas“ ili da na birališta uopšte ne izađu, sećanje na političke poruke i zalaganja radikalske verzije kandidata Nikolića, motivisaće da 20. maja ipak podrže Tadića. A malo bi mu mogao pripomoći i eventualni dolazak Vojislava Šešelja, o kome se uveliko spekuliše u javnosti. Neku izbornu vajdicu, Tadić bi mogao da očekuje i od činjenice da je Srbija ove godine napokon dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, što je, zapravo, objedinjena „nagrada“ za sve uspehe njegove vladavine (završetak saradnje sa Haškim tribunalom, uspostavljanje boljih odnosa u regionu, naročito sa Hrvatskom, donošenje jednog broja zakona usklađenih sa evropskim normama). ­Načinjeni evropski korak, međutim, premali je da bi vodio ka sigurnoj izbornoj pobedi: da je to jasno i Tadiću i njegovom marketinškom timu, govori kampanja u kojoj je nekadašnja parola „I Evropa i Kosovo“ ustupila mesto opipljivijim temama i posetama malim preduzećima, njivama i štalama. Inspirišući, pritom, pojavu do skoro nezamislivog tipa viceva sa Tadićem u glavnoj ulozi. VICEVI Kad, na primer, čuju vic o seljaku koji pita suprugu ko je već stigao da nahrani stoku - ona ili Tadić, mnogi će se nasmejati. Što zlobno, što razočarano. Ali će, pritom, izgubiti iz vida da je reč o čoveku pod čijim je rukovodstvom DS ostvarila ranije nezamislive izborne rezultate, a u poslednje četiri godine i gotovo potpunu vlast na svim nivoima. Godinama se, uostalom, o Tadiću govorilo i pisalo s potcenjivanjem. Čak i kada je, u vreme snažnih emocija usmerenih ka Zoranu Đinđiću, ubijenom premijeru i lideru DS, do tada ne previše istaknuti poslanik, ministar telekomunikacija i ministar odbrane, uspeo da preuzme rukovođenje strankom i potisne Đinđićeve najbliže saradnike, Tadić je nazivan „političkom Barbikom“ (nadimak od koga ga je „spasao“ tek Silvio Berluskoni, promovisanjem u „srpskog Klunija“). Tako je, recimo, analitičar Branko Radun 2008. konstatovao da je Tadić „prvi veštački i medijski stvoren lik“, koji „u pravom smislu i nema političku biografiju, nema svoje borbe i bitke“ i koga su „jednostavno marketinški kreirali kao i svaki drugi proizvod za tržište“. Taj „politički maneken bez jasnih stavova i principa, bez ideala i programa“, kako ga je okarakterisao pomenuti analitičar a mnogi ga potom prepisivali, u naredne četiri godine uspeo je, međutim, da zaradi drugačiji opis – postao je „čovek u čijem se kabinetu donose sve važne odluke“, odnosno „politički kišobran“ pod kojim se kriju manje-više nekompetentni partijski kadrovi i njihove manje–više promašene odluke i inicijative. Zaslužan za sve što je dobro i kriv za sve što ne valja. PROFESOR Problem je u tome što ne valja mnogo toga: standard građana je gori nego na početku Tadićevog „skraćenog“ mandata, nezaposlenost je veća, dinar nastavlja slobodni pad... Globalna kriza, koliko god krivice imala za loše ekonomske pokazatelje, ne može biti jedina odgovorna za izneverene nade građana: razne sumnjive akcije, poput reforme pravosuđa i obračuna sa korupcijom, uspešno doprinose daljem bujanju osećanja beznadežnosti i rezignacije, ali i svaljivanju krivice na dosadašnjeg korisnika predsedničkog kabineta na Andrićevom vencu. Od (ne)pravednih optužbi, Tadić je rešio da se brani svim sredstvima: obećanjima raznih blagodeti, forsiranjem ličnog šarma, podsećanjem na ostvarene rezultate, ali i zastrašivanjem onim što bi se moglo desiti. Tako je, recimo, nastavljajući nezvaničnu predsedničku kampanju njenim zvaničnim početkom u Đinđićevom Prokuplju, poručio da „SNS nikako ne sme pobediti 6. maja, jer će povesti zemlju putem za koji se ne zna kako će na kraju izgledati“. Cinici su, verovatno, očekivali nastavak u vidu dobro (ali ne po dobru) poznatog slogana „Sa nama nema neizvesnosti“. Što bi bilo još jedno neopravdano potcenjivanje diplomiranog psihologa, prvog direktora Centra za razvoj demokratije i političke veštine, a svojevremeno i profesora politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ribarski san Prvi predsednički mandat Tadić je zaradio pobedom nad radikalom Tomislavom Nikolićem u drugom krutu predsedničkih izbora , 27. juna 2004. godine, sa 53 odsto osvojenih glasova. Bilo je to u vreme postojanja Savezne Republike Jugoslavije, pa se, usled pravne akrobatike, ne računa. Drugi, petogodišnji, mandat dobio je 3. februara 2008, ponovo (tesno) pobedivši radikala Nikolića, sa osvojenih 50,31 odsto glasova. Tvrdio je da bi mu se ispunio politički san kada bismo za vreme njegovog mandata ušli u EU, te da bi „tada mogao da se povuče u ribare“. Pošto se to još nije desilo, prinuđen je da se kandiduje još jednom.