Peking traži novi model

Iako je Kina najmnogoljudnija zemlja na svetu, retko se novinarima iz Srbije ukazuje prilika da razgovaraju sa kineskim ekonomistom. Još ređe sa nekim ko istovremeno odlično poznaje prilike i u Kini, i u SAD, i u Evropskoj uniji. Upravo je takav DŽun Žang (Jun Zhang), direktor Ernst end Janga za kineske poslove u Evropi, koji otkriva da će najveći izazov za novu vladu NR Kine, koja će biti formirana u oktobru, biti da ispuni očekivanje javnosti i pronađe način da održi dosadašnji dinamičan privredni rast. Kina je rasla i kada su naj-razvijenije zemlje sveta posrtale, a u poslednje vreme i sama je počela da usporava. „Model rasta iz prethodnih 20 godina je privremeno, a možda i trajno istrošen i sada treba naći novi, koji će verovatno iziskivati i određene ekonomske reforme. Zato će izazov za novu vladu biti još veći“, kaže Žang za NIN. Može li recesija u evrozoni i spori oporavak SAD da ugroze i kinesku ekonomiju, u kojoj je posle dužeg perioda stopa rasta pala ispod 10 odsto? Prošle godine bruto domaći proizvod Kine povećan je za 9,2 odsto, a na poslednjem nacionalnom Kongresu vlada je procenila da će ove godine rast najverovatnije biti ispod osam procenata. Globalna recesija i kriza javnog duga prezaduženih evropskih zemalja negativno su uticali i na kineski izvoz. Zato vlada pokušava da pogura javnu potrošnju i motiviše stanovništvo u Kini da više troši i da se tako nadomesti pad izvozne tražnje. Kada se nađete u ovakvoj situaciji, imate dve mogućnosti. Ili da, kako znate i umete, povećate ili bar održite nivo investicija, ili da, ako uprkos svemu investicije padaju, podstičete potrošnju. I to je upravo ono što kineska vlada sada pokušava. Naravno, u poređenju sa evrozonom ili SAD, Kina mnogo bolje prolazi, ali definitivno i ona oseća negativne posledice globalne krize. Da li sve što se dešava na globalnom planu može da dovede i do unutrašnjih strukturnih promena u Kini? Postojeći model privrednog rasta, koji je isključivo bio baziran na izvozu i investicijama, polako postaje neodrživ i moraju da se traže nova rešenja. Čak i bez krize u evrozoni i SAD, kineska vlada je pre izvesnog vremena uočila da se za privredni rast, zasnovan prevashodno na proizvodnji za izvoz, plaća određena cena i to u vidu ogromnog zagađenja pojedinih gradova i regija i prekomerne potrošnje nekih resursa. To je cena koja je u jednom periodu morala da se plaća da bi se povećao izvoz, ali se sada traga za drugačijim rešenjima. I to je jedan od razloga što vlada sada nastoji da ohrabri ljude da troše novac. Ona, dakle, podstiče potrošnju, da se na taj način održi visok nivo proizvodnje i rasta. Može li ta promena, da se veći akcenat stavi na domaću potrošnju, umesto na izvoz, dovesti do nekih drugih problema, pre svega inflacije? Trenutno su najveći okidač za inflaciju u Kini investicije u osnovna sredstva. To je čak veća opasnost za inflaciju od povećanja lokalne potrošnje. Ogromne količine novca Kina je plasirala u državne obveznice SAD i još nekih zemalja. Vidite li u tome opasnost za Kinu i njenu ekonomiju, s obzirom na finansijske probleme tih zemalja? U suštini, ta ulaganja su već generisala neki gubitak. Trenutno je najveći rizik od apresijacije - jačanja kineske valute, juana, prema evru i dolaru. Ukoliko u narednom periodu juan značajno ojača, samim tim će biti veći i gubitak Kine na tim hartijama od vrednosti. Kini, dakle, ne odgovara jačanje juana, a iz SAD stižu primedbe da je kineska valuta namerno potcenjena, da bi roba iz Kine bila što konkurentnija na svetskom tržištu? Postoje očito različita mišljenja o tome. Jedan od razloga je i što juan nije u potpunosti međunarodno konvertibilan, a sve dok je tako niko ne može sa sigurnošću da tvrdi ni da je precenjen, niti da je potcenjen. No, postoje i veoma ozbiljni radovi pojedinih ekonomista koji smatraju da eventualna apresijacija (jačanje) juana za 20--30 odsto prema evru i dolaru ne bi bila nimalo dobra i da bi imala veoma negativne posledice. I to ne za kinesku, već za evropsku i američku ekonomiju! Da li Kina razmišlja da veći deo novca koji joj ostaje zbog suficita u robnoj razmeni sa SAD investira u nešto drugo, a ne u američke obveznice? To se već u izvesnoj meri dešava. Kineske rezerve su oko 3.200 milijardi dolara i osim u američke obveznice uložene su i na neka druga mesta, pa i u Evropski fond za stabilnost. Tako se u suštini kineskim novcem već finansira oporavak Grčke, Portugala i još nekih zemalja evrozone. Kineska vlada sada, takođe, nastoji da svoje investitore ohrabri da ulažu u Evropu i da na taj način spreči prelivanje tih sredstava nazad u Kinu, što bi moglo da pogura inflaciju naviše. Mali za velike Ima li mala zemalja poput Srbije bilo kakvo mesto na mapi investitora iz Kine? Koji su eventualno sektori zanimljivi kineskim investitorima? Pre svega, ako želi da privuče neke investicije iz Kine, prvo što Vlada Srbije treba da uradi je da ozbiljno predstavi zemlju na azijskim tržištima. Trenutno ozbiljni investitori iz Azije i iz privatnog i iz javnog sektora ništa ne znaju o potencijalima i uslovima ulaganja u Srbiju. Neki možda još misle da ovde traje rat, neki ne znaju ni gde se zemlja nalazi. Prvi korak je da se promeni percepcija kod azijskih investitora, da ih pominjanje Srbije počne asocirati na investicije. Tek tada će početi da se raspituju o uslovima za ulaganje. Srbija, dakle, mora da se predstavi poslovnim ljudima iz Kine, koji traže nova tržišta i mesta za ulaganje. Takođe bi trebalo da identifikuje sektore, koji bi mogli da izazovu najveće interesovanje investitora i nema dileme da su to energetika, infrastruktura i poljoprivreda. A Železara Smederevo? Samo ako to bude deo neke veće, regionalne priče. Neka od velikih kineskih železara došla bi u Srbiju samo ako će im to omogućiti da čelikom snabdevaju ceo region. Veliki igrači smatraju da nije baš pametno posmatrati srpsko tržište izolovano, već samo kao deo šireg, regionalnog tržišta.