Državni harač na 250 načina

Turci su bili bolji. Oni su uzimali samo deseti deo, a centralna i lokalne vlasti u Srbiji se sada ponašaju kao da smo u komunizmu i uzimaju koliko im je potrebno! Ovim rečima privrednici za NIN komentarišu frapantan podatak da plaćaju više od 250 raznih taksi, naknada i drugih nameta. I to ne računajući osnovne poreze i doprinose, koji su obavezni za sve. Pri tome većina privrednika nije mogla ni da se seti kakve sve „gluposti“ moraju da finansiraju, a neki su i sami bili iznenađeni kada su od knjigovođa saznali kakav sve „namet na vilajet“ plaćaju. Još niko u Srbiji nije uspeo da sačini precizan i konačan spisak svih taksi, naknada i drugih nameta. U pokušaju da identifikuje sva parafiskalna opterećenja, Dušan Vasiljević, šef tima za regulatornu reformu USAID projekta za bolje uslove poslovanja, izbrojao je više od 250 nameta, ali to najverovatnije nije konačan broj. U Srbiji je problem što se plaća i na mostu i na ćupriji, slikovito objašnjava Vasiljević i procenjuje da godišnje parafiskalni nameti privredu koštaju nekoliko stotina miliona evra!. O pravoj „rašomonijadi“ svedoči i široka lepeza raznih oblika harača za jednu istu stvar. Tako uz slivnu vodnu naknadu, postoje i naknade za zagađivanje vode, za ispuštanje vode i za odvodnjavanje, a zbog desetak različitih ekoloških naknada Srbija je odavno trebalo da bude ekološka država. U Fond za vanredne situacije sliva se novac od šest naknada, a poseban „biser“ je što ih naplaćuje MUP. Kao dokaz da se od harača ne može pobeći, sagovornici NIN-a navode da na bolje i jače automobile plaćaju više za registraciju, ali su zato za stare i lošije - veće naknade za zagađenje. GERILA Milan Simić, programski koordinator NALED-a, kaže da su najveće žrtve parafiskalnih nameta mala i srednja preduzeća, jer velike kompanije nekako uspevaju da se izbore sa tim obavezama. Isto misli i poreski ekspert Milica Bisić iz KPMG, prema čijim su rečima za mala preduzeća takse i naknade mnogo veće opterećenje od klasičnih poreza. Uz to, one često ne zavise od rezultata poslovanja, već se utvrđuju u apsolutnom iznosu, pa istu sumu mora da izdvoji i frizerska radnja sa dva radnika i preduzeće sa nekoliko stotina ili hiljada zaposlenih. S druge strane, za upis u neke javne registre, iznos takse vezan je za vrednost, iako je potpuno ista procedura da se uknjiži nekretnina od 5.000 ili 500.000 evra. Za privrednike jedan od ključnih problema je što ovakav sistem sa velikim brojem raznih nameta nije predvidljiv. Oni koji odlučuju ponašaju se kao „gerilci“ i skloni su iznenadnim i enormnim povećanjima taksi. Dok se ne uvede red, Srbija neće moći da računa na veći broj stranih investitora, koji žele predvidljiv ambijent za poslovanje. Svako od sagovornika NIN-a ima svoje „omiljene favorite“. Za Milicu Bisić to je naknada za zaštitu, unapređenje i korišćenje opštekorisnih funkcija šuma, koju prema Zakonu o šumama plaćaju sva pravna lica, bez obzira na to čime se bave. Još apsurdnije je što se ta taksa plaća po stopi od 0,25 odsto na ukupan prihod. Teorijski, firma sa najprljavijom tehnologijom, koja zagađuje sve u krugu od 10 kilometara, ako ima ukupan prihod 100 miliona dinara plaća ovu naknadu 250.000 dinara. Istovremeno, kompanija sa najsavremenijom opremom za zaštitu životne sredine, sa godišnjim prihodom od milijardu dinara, mora da izdvoji 10 puta više para! BISERI Biljana Jovanović, direktorka „Lune“, navodi da je za nju „biser“ što svaki put kada joj kupac robe iz inostranstva ne plati na vreme mora da plati 1.500 dinara kao naknadu Narodnoj banci za produžavanje valute plaćanja. „To je stvarno neverovatno. Em moram kupca da čekam duže da mi plati robu, em moram da o tome obavestim NBS, da je molim da me zbog toga ne kazni i da uz to još i platim taksu“, ogorčena je ona i otvoreno priznaje da se i sama iznenadila kada je saznala kakve sve takse postoje. Ipak, kao „šampiona“ navodi razne sudske takse u ukupnom iznosu od 10.000 dinara za overu svih dokumenata, neophodnih da bi neka firma konkurisala za bilo kakve podsticaje. Velika glavobolja za svaku kompaniju je što ne može unapred da zna koliko je godišnje dužna državi, zato što se takse često menjaju, uglavnom uredbama vlade i odlukama lokalnih vlasti, pri čemu se iste naknade od jedne do druge opštine drastično razlikuju, čak i za više od 100 procenata. Mnogi kao glavnog krivca za sadašnje stanje navode Ministarstvo finansija, koje nije bilo dovoljno jako da se odupre predlozima drugih ministarstva za uvođenje raznih naknada, čime je potpuno deformisan poreski sistem. Pri tome, objašnjava Vasiljević, ako se subvencioniše cena vode, onda povlašćeni tretman imaju i oni koji dva puta nedeljno pune svoje bazene i oni koji leti na šestom spratu nemaju vodu za piće. Na stranu što svaka naknada podrazumeva da za svoj novac dobijete i odgovarajuću uslugu. Veoma često za plaćanje neke naknade poslodavci ne dobijaju apsolutno ništa zauzvrat, zaključuje Simić. Srđan Lazović, direktor korporativnih poslova u Britiš Ameriken Tobaku podseća da je jedan od prvih parafiskalnih nameta uveden još 2005. Od tada su duvanske kompanije obavezne da, pored skoro milijardu evra za akcize i PDV, plaćaju i posebnu naknadu u Budžetski fond za prevenciju upotrebe duvanskih proizvoda, što je dodatni trošak od oko 15 miliona evra godišnje. Za Lazovića nije sporan sam taj iznos, već način uzimanja tog novca. „Ovakvim, parafiskalnim nametima ne obezbeđuje se transparentnost poreskog sistema, što je jedan od ključnih preduslova za privlačenje stranih investicija. Sama Vlada se, shvatajući nelogičnost ove naknade obavezala, usvajanjem CEFTA Akcionog plana 2007. da će ovu naknadu integrisati u Zakon o akcizama, ali se do danas to nije desilo“, naglašava Lazović. PROFITERI Među brojnim obavezama, koje opterećuju poslovanje u Srbiji su i naknade za dezinfekciju i deratizaciju, za suzbijanje glodara, komunalne takse za korišćenje vitrina za izlaganje robe van poslovnih prostorija, TV pretplata za privredne subjekte, već čuveni muzički dinar... Uz sve to, pravna lica plaćaju skuplje od građana odnošenje smeća, vodu, parking prostor za službena vozila i gas, a razlika u ceni ide i do preko 400 procenata! I cena iste usluge se drastično razlikuje od opštine do opštine. Tako je, prema podacima NALED-ovog „Kalkulatora“, kubni metar vode u Bosilegradu 44 dinara, a u Pančevu skoro 190 dinara. No, zato je firmarina za banku u Bosilegradu čak 490.000 dinara ili 13 puta veća nego u Baču (37.500), a skoro 30 puta veća nego u Kikindi, gde je 17.000 dinara. Iako se njih to direktno ne tiče, za privrednike ništa manji problem nije ni način na koji se troše stotine miliona evra od parafiskalnih nameta. Veliki deo tog novca nikada ne završi u budžetu, već na računima raznih agencija, koje se ponašaju kao profitne ustanove i jedini im je cilj da uvećaju sopstvene prihode, kaže Vasiljević. Posledica je da imamo neracionalan sistem i da su plate ljudi iste stručne spreme u nekim agencijama duplo veće nego u ministarstvima. Možda je to i jedan od razloga što u Srbiji poslednjih godina niču brojne agencije, a osnivanje svake praćeno je i uvođenjem naknada za njihovo finansiranje. Paradoksi Kada se malo „začeprka“, može se videti koliko su pojedini nameti paradoksalni, kaže Dušan Vasiljević i navodi da su razne takse, koje moraju da se plate da bi neko stekao zvanje primarijusa, 8.990 dinara. To je upola manji iznos od troškova za polaganje ispita za turističkog vodiča, koji su 18.000 dinara. Iz tog primera se očito vidi da je jedini kriterijum za utvrđivanje visine raznih taksi to koliko je neko spreman da plati, zaključuje Vasiljević.