Pravila, pravila, da bi me udavila

Paukovu mrežu pravila ponašanja u savremenom društvu kao paradoks može shvatiti samo onaj koji veruje da živi u dobu izvojevanih sloboda. Budući da je smešno nazivati slobodnim svet koji čine milijarda gladnih – prema procenama Organizacije za hranu i poljoprivredu UN – zatim ogromna većina koja će provesti život na raznovrsnim lestvicama egzistencijalnih briga, od plaćanja računa do plaćanja budućnosti deci, i statistički zanemarljiva skupina kojoj će vek mirisati na med, mleko i šampanjac, paradoksa nema. Zabrane i dalje služe tome da podupru društveno-ekonomsku nadgradnju, koja bi se bez njih srušila jer ne zadovoljava gotovo nikoga, a sve ih je više zato što tehnološki napredak svakodnevno otkriva nova polja za regulisanje. U tom haosu, nije čudno kada neki birokrata pomisli da opstanak poretka zavisi od obima kivija. I to što su neki kiviji jednakiji od drugih. „Najvažnije je to što sva ta silesija normi za nekoga važi, a za nekoga ne. Pravila poslovnog, pravila ličnog života, svejedno da li je reč o tome kako ćeš vaspitati dete ili kako ćeš se ponašati u firmi, važe za malog čoveka koji mora da ih sluša kako bi jeo hleb, a oko njega divlja haos bez pravila. Tamo gde je prirodno da ima nekog reda, u državnim institucijama, rasulo je i nema ničega na šta možeš da se osloniš. To rađa bes“, kaže pozorišni reditelj Marko Manojlović. Pobuna Buka zabranomanije odavno se udružila sa procesom koji u izjavi za NIN socijalni psiholog Žarko Korać naziva „brisanjem razlika između javnog i privatnog ponašanja“. Stoga nikog ne bi trebalo da čudi to što su švedske vlasti predložile formular koji bi „stranke“ trebalo da popune pre nego što uskoče u krevet, kako bi izbegle kasnije nesporazume. I što su Slavoj Žižek i Alan Finkelot, dve zvezde savremene filozofije, potrošili deo nedavne rasprave na pariskom salonu knjiga – koju je NIN preneo u prošlom broju – kako bi se pobunili protiv „zabrane pušenja koja sve više divlja“. A nijedan od njih dvojice ne puši. „Svakoga zbunjuje to što privatno postaje javno. To nekada nije bilo isto – jedan skup pravila određivao je kako će se čovek ponašati kod kuće, a drugi kako će se ponašati u javnosti, i ova su druga pravila bila stroža. Sada se granice između privatnog i javnog brišu, dobijamo ’rijaliti’ život, i preregulisanje dovodi do toga da ljudi počnu da biraju kojih će normi da se pridržavaju. Ne možete da ispunite sve te norme, neke ni ne znate, neke su nove, i onda postanete selektivni. Kada pak govorimo o zaista potrebnim normama, nikako da shvatimo da je nevažno što nešto stoji u zakonu, ako ljudi u to ne veruju. Propis da ne smete da razgovarate mobilnim telefonom kada prelazite ulicu ima neku logiku, ali ako čovek nije uveren u njegovu svrsishodnost, on neće živeti. Tako se ne menja društvo“, kaže Žarko Korać. Ako se čitalac ne slaže sa Žižekovom opaskom da „domen strasti i uživanja nikada nije bio toliko kontrolisan i tako uređen“, i ako misli da su pušači previše zahtevni kada zamole da za njima po ulicama ne trče aktivisti sa pamfletima, doktori sa injekcijama i inspektori sa mandatnim kaznama, neka se osvrne na životno polje koje bi, što se ponašanja pojedinca tiče, trebalo da levitira između javnog i privatnog – poslovno. „Koka-Kolin“ kodeks ponašanja zaposlenih ima 49 strana i po njemu se da zaključiti da ovaj američki gigant namerava da uskoro počne zapošljavati osnovce. Nije moguće drugačije objasniti rečenice poput „Mnoge zemlje, uključujući SAD, donele su zakone koji kriminalizuju podmićivanje vladinih službenika. Sankcije za kršenje ovih zakona mogu biti ozbiljne, uključujući visoke kazne, pa čak i zatvor. Podmićivanje je zabranjeno“. Zatim slede definicije upotrebljenih izraza, pa primeri, sve u najboljem maniru školskih udžbenika. Kodeksi Očigledno je, dakle, da u „Koka-Koli“ svoje radnike smatraju decom, a deci su, je li, potrebna pravila. Pošto je reći čoveku da mu je nešto zabranjeno jedan od osnovnih božanskih prerogativa, regulisanje tuđih života omiljena je igračka mnogom volu koji sebe zamišlja kao boga. Ovakvi su kodeksi odlična prilika da se bude bogom. Hiperproduktivnim. No, i od toga ima gore. Nepravedno zaboravljeni – u međuvremenu promenjeni – pravilnik ponašanja zaposlenih u „Delta Đenerali osiguranju“, svojevremeno je bio ne samo hit internet-foruma, već i predmet jednog naučnog rada. U 15.000 slovnih znakova ovog kodeksa između ostalog je stajalo da „direktore treba uvek oslovljavati sa direktore“, da su „direktori po pravilu u žurbi, i da im zato pri susretu u hodniku ili kancelariji treba osloboditi prostor, izmaknuti se ili zastati“, te da „prethodno pravilo naročito važi pri susretu sa predsednikom holdinga“, kome „uvek treba dopustiti da prvi stigne na sprat na koji se uputio“, nakon čega se zaposleni može „vratiti na sprat koji njemu odgovara“. Piše i da je „običaj da se na posao dođe i subotom kako biste završili zaostale nedeljne poslove“. Efektan zaključak je da „nije poželjno radnim danom biti na ulici duže od jedan sat posle ponoći“. manija Kada se u firmu uvedu ovakvi majstorsko-šegrtski i vladarsko-podanički odnosi, zabrana duge kose za muškarce, takođe popularna u korporativnom svetu, više ne bi trebalo da iznenađuje. Ne bi trebalo da iznenadi ni kada kroz onu probijenu branu između javnog i privatnog pokulja bujica „mekih“ pravila, saveta stručnjaka raznovrsnih fela. Ona dovodi do toga da nakon deset minuta na internetu mali čovek zaključi da ne sme jesti ništa, jer je sve štetno, da pre nego što praznog stomaka ode u diskoteku treba da odene garderobu kakva se ne viđa ni na Pariskoj nedelji mode, da na prvom sastanku posle srećnog susreta u diskoteci treba da ćuti. Jer, sve što kaže može da naljuti potencijalnu ljubav, a da mu je, ako nakon svega slučajno sa partnerom dođe do kreveta, najbolje da pocepa onaj švedski formular, i legne spavati, jer mu je za seks potrebna titula doktora nauka. Možda se od hipernormativnosti može pobeći u virtuelni svet? Na prvi pogled, čini se da može. „Kontrast maničnom uređenju društva danas je, naravno, slobodan – slobodan barem u odnosu na države – internet. Od prve skice, 1988. godine, kada je u Australiji izopšten iz ekonomskih i međunarodnih pravnih regulativa, ovaj komunikacioni medij ne prestaje da cveta. Internet svojim dizajnom ne implicira zatočenike ili bilo kakav vid diskriminacije. Svi smo ravnopravni i pored toga, svako čuva svoj integritet dodatnim znanjem koje je svaki stanovnik Mreže slobodan da uživa. Zaista bi bilo više nego lepo i korisno da možemo da se pohvalimo društvom koje ima i druge slobodne sfere koje se razvijaju bez komplikovanih i oštrih pravila koja zapravo koče razvoj. Kako nam više nije dosadilo da nam samo internet bude slobodan?”, dopunjujući jedan drugog kažu Aleksandar Blagojević i Ivan Tijardović iz Piratske partije Srbije. A onda nas i na internetu dočeka ACTA, jer je bujica normativnosti nezaustavljiva, i ono što se iz javnog prelilo u privatno želeće da se prelije i u virtuelno, te će Evropski parlament o ovom sveopštem napadu na slobodni internet, bez obzira na proteste širom Evrope, glasati na leto. „Užasno me vređa ovo što se dešava internetu. Ukida se jedini slobodni globalni medij. Ukinućemo privatnost, pod parolom da nemamo poverenja u građane da urede svoje živote“, kaže Marko Manojlović. ACTA, kao i druga akta, naposletku, samo još jednom dokazuje kako je ideja da se zabranama može stići do slobode smislena taman koliko i plan da se seksom stekne nevinost. Pritisak normi LJudi od umetnosti pritisak pravila posebno teško podnose, kaže se. „Pad morala, to jest njegova anahronost, direktno izaziva nužnost da se poveća broj pravila. U mom poslu, ako imaš džentlmenski dogovor, ugovor ti ne treba, ili ugovor može da ima samo jednu rečenicu. Ali ako tog džentlmentstva nema, onda ugovor mora da ima sve više i više klauzula, pa su tako, na primer, holivudski ugovori dugi po 200 stranica, jer mora sve da se predvidi. Porast broja pravila je, dakle, direktno srazmeran padu morala. Ušli smo u eru u kojoj je stari, industrijski moral, iscrpio svoje mogućnosti, i sada je nužno uspostaviti novi, ekološki moral. Dok se to ne dogodi, broj pravila će rasti“, zaključuje Antonije Pušić, poznatiji kao Rambo Amadeus. Giljotina propisa Žarko Korać u polušali kaže da je lavina pravnih normi posledica previše pravnika u državnoj upravi. Dodaje i da je od dobrih zakona do dobrog ponašanja – dobre kivije da i ne pominjemo – put veoma dug. U međuvremenu, pravo je hiperprodukcijom, slažu se sa time i pravnici, odavno prešlo prag preko kojeg više nije pojmljivo građaninu koji u njegovoj mreži živi. „Akti se donose stihijski, pod uticajem političkih činilaca. Setite se kako je Savezno ministarstvo trgovine svojevremeno prepisalo 200 akata Evropske unije, a da ih nije ni upodobilo ovdašnjim potrebama. Pošto uz to mislim da takozvana ’giljotina propisa’ nije bila baš uspešna, jasno mi je sa kakvim se teškoćama, nejasnoćama, kolizijama akata suočava običan čovek. Sve to dobija logiku koja prosečnom građaninu nije dostupna“, kaže pravnik Boris Radan.