Kraj pre kraja

Formalno, ništa još nije sigurno, ali kao da jeste: izazivač aktuelnog predsednika Baraka Obame na novembarskim izborima biće bivši guverner Masačusetsa Mit Romni, i njegova kampanja bi morala da doživi zaista monumentalan kolaps da tako na kraju i ne bude. Posle Romnijeve trostruke pobede na preliminarnim izjašnjavanjima u saveznim državama Viskonsin i Merilend, te glavnom gradu Vašingtonu - koji ima zaseban administrativni status - to je manje-više svima jasno; i raznim strujama unutar Republikanske stranke, i Obaminom izbornom štabu, koji je s Romnijem kao protivnikom otpočetka i računao. Jedini koji to, barem javno, nisu spremni da prihvate jesu Romnijevi konkurenti. Ni nominalno glavni rival Rik Santorum, ni preostala dvojica kandidata, NJut Gingrič i Ron Pol, čiji je slučaj još beznadežniji. TVRDOGLAVOST Ova trojica tvrdoglavo odbijaju da priznaju poraz i zaklinju se da će se s Romnijem naganjati do leta, možda čak i do završne republikanske konvencije u avgustu - ako neko od njih do tad ne bankrotira. Jer, na svaki dolar koji su Santorum, Gingrič i Pol dosad zajedno uložili u kampanju, Romni je uložio skoro dva. I ma koliko svaki od njih bio lično imućan i imao bogate donatore, niko ne može da se meri s Romnijem, čije je lično bogatstvo još mnogo veće, a i sam ima pristalice široke ruke: ni u Americi se izbori ne dobijaju samo zahvaljujući velikom novcu, ali ovo finansijsko iscrpljivanje četvorice kandidata na kraju može da ima samo jednog pobednika. Ako se to tako može nazvati. Daleko od toga da politički profili glavnih rivala nisu doprineli da trka za dobijanje nominacije poprimi ovakav tok. To se najbolje vidi na primeru Santoruma. Ovaj izuzetno konzervativni političar iz Pensilvanije je po svemu verodostojniji reprezent tradicionalnih republikanskih vrednosti od Romnija, ali upravo zbog toga praktično ne bi imao nikakve izglede u nadmetanju s Obamom. Da bi se na predsedničkim izborima pobedilo potrebno je na svoju stranu privući dovoljan broj neopredeljenih birača, onih koji se pri glasanju opredeljuju na osnovu ličnosti i programa kandidata, a ne njegove ili njene stranačke pripadnosti. Postoji za to u engleskom jeziku i posebna reč (electability), koja se ne da tek tako prevesti na srpski, a kojom se označava izborni kapacitet kandidata, tj. procena da li za politiku za koju se zauzima može da se izjasni dovoljno ljudi da bi se ostvarila pobeda. E pa, mereno tim kriterijumom, za Santoruma se odmah moglo pretpostaviti da nema previše šansi, jer se gotovo svi posmatrači slažu da će u novembru odlučivati baš birači s centra, a takve bi rigidni stavovi bivšeg senatora mogli samo da odbiju. PRAGMATIZAM S Romnijem stvari stoje upravo obrnuto. Tvrdokorni republikanci ga ne doživljavaju kao svog i ne veruju da istinski deli njihov (mahom prepotopski) pogled na svet. Ali zato - ko racionalno, ko intuitivno - shvataju da je upravo zbog toga bolji izbor za predsedničkog kandidata, jer ima potencijal da privuče one „fluktuirajuće“ birače, bez čijih glasova republikanci ne mogu da se nadaju da će se rešiti Obame. A to im je važnije od svega. Santorum se hrabri ukazujući da tek predstoji „drugo poluvreme“ u trci za elektorske glasove potrebne da bi se izborila stranačka kandidatura. Ali to poluvreme bi za njega moglo da se završi već 24. aprila ako izgubi glasanje na domaćem terenu, u Pensilvaniji. (Tog dana izjašnjavaće se i partijska baza republikanaca u NJujorku, Konektikatu, Delaveru i Rod Ajlendu, saveznim državama na istoku SAD u kojima Santorum inače nema šta da traži, pa se porazi koji će tamo doživeti ne smatraju presudnim.) U svakom slučaju, Romni se već sada ponaša kao da je stvar sa kandidaturom završena. U pobedničkom govoru posle pomenutog het-trika zato nijednom nije pomenuo Santoruma, ali jeste Obamu. Poruka je jasna: nominacija je izborena, odsad se treba usredsrediti na osporavanje protivnika iz Demokratske stranke. Ni u Beloj kući očito ne misle drugačije. Prošle sedmice je i Obama u govoru na jednoj konferenciji prvi put imenom pomenuo Romnija, pokazujući kako i on smatra da nema potrebe dalje čekati da se vidi ko će dobiti republikansku kandidaturu, i kako je došlo vreme da se krene u prvi napad na izazivača. Najveći politički šou na svetu konačno može da počne. Percepcija važnija od realnosti Taman kad se činilo da američka ekonomija konačno počinje da „radi“ za Obamin reizbor - budući da je u februaru otvoreno 240.000 novih radnih mesta - stigli su podaci za mart, koji su dali bitno drugačiju sliku. Nezaposlenost jeste neznatno smanjena, sa 8,3 na 8,2 odsto, što je najniži nivo od januara 2009. kada je Obamin prethodnik DŽordž V. Buš napuštao Belu kuću; ali, suprotno optimističkim očekivanjima posle februarskog uzleta, tokom marta je otvoreno samo 120.000 novih radnih mesta, dovoljno tek da ukupnu zaposlenost zadrži na istom nivou, proporcionalno posmatrano u odnosu na rast broja stanovnika (za razliku od evropskih zemalja, Sjedinjene Države nemaju problem s depopulacijom). Ovakva statistika pokazuje da „oporavak američke ekonomije neće naglo prerasti u spektakularni uspeh, posebno ne u situaciji kad u ostatku sveta ekonomija i dalje posrće“, ocenio je Pol Ešvort, glavni ekonomista međunarodne konsultantske kuće Kapital ekonomiks. A od toga kakva će biti dominantna percepcija američke javnosti o stanju ekonomije pod Obamom mogao bi da zavisi i ishod novembarskog glasanja.