Mali, pa manji

Reč haos se možda prečesto koristi da bi se opisalo stanje u nekoj zemlji zahvaćenoj kovitlacom događaja koji prete njenom samom opstanku, ali za ono što se poslednjih sedmica dešava u zapadnoafričkoj državi Mali ne postoji prikladniji termin. Vojni udar u prestonici na jugu zemlje; pobunjenička ofanziva na severu; potpuna ekonomska blokada od strane susednih država; jedna pobunjenička grupa proglašava nezavisnost; druga uvodi šerijatsko pravo; a povrh svega, još i humanitarna kriza u najavi. Dakle, ukratko: haos. A sve je, u neku ruku, počelo prošlogodišnjom NATO intervencijom u Libiji. PRELIVANJE Rušenje Gadafijevog režima, u čemu je zapadna podrška pobunjenicima imala presudnu ulogu, za posledicu nije imalo samo to što je sama Libija dovedena na ivicu raspada: tamošnja nestabilnost počela je da se preliva i na zemlje u okruženju. U slučaju Malija, koji se prostire na površini većoj od Francuske i Španije zajedno, uloga tog destabilizirajućeg faktora pripala je naoružanim grupama Tuarega, drevnog pustinjskog naroda rasutog po prostranstvima severozapadne Afrike. Pristigli iz Libije gde su se borili na Gadafijevoj strani, te zahvaljujući toj okolnosti nikad bolje naoružani, procenili su da je došlo vreme za novu pobunu protiv centralnih vlasti u Bamaku i zaposedanje Azavada - kako Tuarezi nazivaju pustinjski deo Malija u kome obitavaju. Protiv malijskih vlasti Tuarezi su se proteklih decenija već u više navrata dizali, smatrajući da su diskriminisani u odnosu na većinsko crnačko stanovništvo i pozivajući se na pravo na samoopredeljenje. Ovog puta su tim starim aspiracijama dodali novu dozu odlučnosti, pa je usledilo ujedinjenje u Nacionalni pokret za oslobođenje Azavada (MNLA), a od januara i intenziviranje napada na regularne snage malijske vojske. Sve do druge polovine marta ti sukobi - u kojima je MNLA uglavnom odnosila prevagu ali nije beležila značajnije teritorijalne dobitke - nisu privlačili veću pažnju u svetu. I to uprkos tome što je, paralelno s rastom vojne moći ovog pokreta, na istom području registrovan i sve veći upliv militantne islamističke grupe Ansar Dine, “rodbinski” povezane sa severnoafričkim ogrankom Al kaide, takozvanom Al kaidom islamskog Magreba. A onda je prošlog meseca grupa oficira i podoficira malijske armije, nezadovoljna načinom na koji se borba protiv pobunjenika vodi, rešila da uzme stvari u svoje ruke - i stvari su brzo postale još gore nego što su bile. NEPROMIŠLJENOST Nije sa punom sigurnošću utvrđeno, ali ima indicija da je do vojnog udara kojim je s vlasti svrgnut ionako odlazeći predsednik Amadu Tirani Ture (drugi mandat, posle kog više nije imao pravo kandidovanja, isticao mu je ovog meseca), došlo manje-više spontano, bez prethodne namere. Eksplozija dugo tinjajućeg nezadovoljstva vojnika i podoficira načinom na koji vlada vodi rat s ustanicima na severu u prvi mah je bila samo to - nekontrolisani izliv frustracije i besa. Na kraju su ipak odlučili da loše stanje na terenu - gde regularne trupe nisu u stanju da izađu na kraj s pobunjenicima - zahteva radikalan rez: svrgavanje Turea i uvođenje vojne uprave u zemlji. Da su dvaput razmislili, pučisti bi možda shvatili da to nije bila najbolja ideja. Ne toliko zbog jedinstvene reakcije susednih zemalja, okupljenih u Ekonomskoj zajednici zemalja zapadne Afrike (EKOVAS), koje su u roku od nekoliko dana uvele rigorozne finansijske sankcije Maliju i praktično ga odsekle od ostatka sveta. Više zbog onoga što se posle puča dogodilo na ratištu, gde su razjedinjenu i demoralisanu vojsku pobunjenici jednostavno počistili s terena. Pučistima nije trebalo mnogo da shvate da su se zaleteli. Proteklog vikenda obznanili su nameru da se povuku i omoguće povratak na civilnu upravu tako što će na predsedavajućeg parlamenta biti preneta ovlašćenja vršioca dužnosti šefa države, s tim da ovaj u roku od 40 dana obezbedi organizovanje predsedničkih izbora. Na osnovu te nagodbe, svrgnuti predsednik Ture je za svaki slučaj i formalno podneo ostavku, pučistima je zagarantovana amnestija, a EKOVAS je, podjednako brzo kao što ih je uveo, sankcije i ukinuo. TEROR Ali, ako problemi povratka na civilnu upravu relativno bezbolno mogu da se reše, stanje na severu biće mnogo teže popraviti. Za kratko vreme od puča u Bamaku MNLA i Ansar Dine su, boreći se čas svaka za sebe a čas zajedno, potpuno zagospodarile tim delom Malija i zauzele tri najveća grada na severu, uključujući i mitski Timbuktu. MNLA je čak prošle sedmice proglasila nezavisnost Azavada, ali niko u svetu to nije shvatio ozbiljno, pošto se opravdano sumnja u sposobnost ove organizacije da uspostavi punu vojnu i političku kontrolu nad jasno definisanom teritorijom. Zapravo, poznavaoci prilika su uvereni da je mnogo malignija Ansar Dine ta koja ima punu kontrolu. Ova grupa ima sasvim suprotne ambicije od sekularnog MNLA: njen cilj nije otcepljenje od Malija, već uvođenje šerijatskog prava na čitavoj teritoriji ove pretežno muslimanske zemlje. Tu nameru džihadisti već demonstriraju na krajnje brutalan način, terorom zavodeći red na teritorijama koje su zauzeli, zbog čega je, veruje se, već oko 200.000 ljudi naterano u izbeglištvo. U uslovima dugotrajne suše, koja riziku od gladi trenutno već izlaže milione ljudi u ovom delu kontinenta, i bez izgleda da humanitarna pomoć skoro stigne do ratom zahvaćenog područja, to uvećava izglede za još jednu afričku tragediju koja će se odvijati daleko od očiju sveta. Ima li nekog ko to može da spreči? Plavi ljudi iz Sahare Svet ih vekovima zna kao Tuarege, ali oni sebe tako ne zovu. Pripadnici ovog nomadskog berberskog plemena, rasuti po saharskim prostranstvima pre svega Nigera i Malija, a onda i Libije, Alžira i Burkine Faso, za sebe kažu da pripadaju narodu Tamašek. Bez matične države i sa statusom sličnim onom koji imaju Kurdi - uvek svoji, nikad na svome - Tuarezi identitet grade pre svega na kulturnim osobenostima; imaju svoj jezik i pismo, a njihova ekstatična, hipnotička muzika je, zahvaljujući pre svega sastavu Tinariven (koji je u martu gostovao u Beogradu), poslednjih dvadesetak godina postala međunarodno najprepoznatljiviji znak osobenosti ovog naroda. A uz prepoznatljivu pojavu tuareških muškaraca - glava umotanih u dugačke velove iz kojih proviruju samo oči - ide i ime koje im je neko nekad davno nadenuo: plavi ljudi. Ono potiče otud što se indigo plava boja njihove odeće, turbana i velova znala da utrlja u kožu, dajući joj tamnoplavi ton.