Prasak limenog doboša

Ginteru Grasu je u poznim godinama pošlo za rukom ono o čemu mladi literati mogu samo sanjati: jednom kratkom, angažovanom pesmom, objavljenom prošle nedelje, uzbudio je dobar deo sveta, protiv sebe pokrenuo lavinu najapsurdnijih optužbi, pa mu je čak zabranjen i ulazak u Izrael. Optužuju ga za antisemitizam, za „staru kulturološku mržnju nacista“, „nacionalsocijalističku frazeologiju i stereotipe“, „neprihvatanje realnosti“, „revizionizam“, „navođenje vetra u jedra Teherana“, „propalestinsku propagandu“ i ko zna za šta još. Najtiražniji nemački bulevarski list Bild am zontag ga čak poredi sa norveškim književnikom, takođe nobelovcem, Knutom Hamsunom, koji je svojevremeno obožavao Adolfa Hitlera kao „borca za čovečanstvo“ i posle rata zbog toga bio bojkotovan i osuđen kao izdajnik! greh Koji je greh počinio Gras? On je, po nekim mišljenjima, udario u „pranemački greh“ - u strašan osećaj kolektivne krivice za zločine nacističkog režima prema, pre svega, Jevrejima. Svojim najnovijim stihovima, kako je pisao magazin Štern, on je „srušio tabu“ koji decenijama važi u Nemačkoj - a to je kritika Izraela. Zbog osećanja krivice za Holokaust u Nemačkoj je svaka kritika izraelske politike bila faktički cenzurisana. I s pravom, rekao bi svako u doba kada su u Zapadnoj Nemačkoj dugo posle rata na najvišim funkcijama sedeli ne baš minorni sledbenici nacionalsocijalističke ideologije. Imali su Nemci i jednog predsednika savezne vlade i ministre (njih 26), brojne sudije i univerzitetske profesore koji su bili članovi Hitlerove stranke i pravili karijere tokom njegove monstruozne vladavine, pa im to (kao ni Izraelu) nije ništa smetalo da već 1962. potpišu tajni sporazum o isporukama zapadnonemačke vojne opreme Izraelu - tri godine pre nego što su uspostavljeni diplomatski odnosi između dve zemlje. Upravo to nemačko naoružavanje Izraela je ponukalo Grasa (84) da napiše „poslednjim mastilom“ svoje osporavane stihove. Jer Nemačka je samo između 1995. i 2005. Izraelu prodala ratne opreme u vrednosti od jedne milijarde dolara; iz nemačkih brodogradilišta ka izraelskim lukama odlaze najmodernije podmornice, koje mogu da lansiraju i atomske rakete. To je naljutilo Grasa i on o tome otvoreno kritički piše, smatrajući da Nemačka nema prava da se meša u sukob Izraela i Irana. „Mi, kao Nemci, dovoljno smo opterećeni i ne treba da budemo liferanti za jedan predvidljiv zločin, jer time naša sukrivica ne bi mogla da se potre nijednom od uobičajenih isprika“, stoji u njegovoj pesmi. Odmah je krenula lavina uvreda na račun literate koji je obeležio nemačku književnost druge polovine prošlog veka, a svetsku slavu stekao romanom Limeni doboš, objavljenim 1959, delom čija se radnja dešava u njegovom rodnom gradu, nemačkoj enklavi Dancig (današnji poljski Gdanjsk). A kada je ovaj ubeđeni umereni levičar 2006. priznao da je pred kraj rata sa 17 godina bio pripadnik ozloglašenih SS trupa, našao se na udaru skoro kompletne nemačke javnosti. bes Gras je očekivao da će njegovi stihovi izazvati debatu, ali ne i da će u javnosti biti pokrenuta kampanja protiv njega i da će se u tim napadima potpuno prenebregnuti činjenice koje je izneo. A činjenica je, kazao je u jednom intervjuu, da je Izrael nuklearna sila koja pretnjama o preventivnom udaru na Iran ugrožava „ionako krhki svetski mir“. To je dodatno razjarilo brojne političare, jevrejske organizacije, ali i intelektualce - i ne samo u Nemačkoj. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je tako izjavio da je poređenje Izraela i Irana „sramotno“, pogotovu kad se ima na umu da je sam Gras šest decenija krio da je bio u SS. Iz jevrejske države su stigli i zahtevi da se Grasu oduzme 1999. godine dodeljena Nobelova nagrada. Nemački ministar inostranih poslova Gvido Vestervele je konstatovao da je „apsurdno“ staviti Izrael i Iran u istu moralnu ravan. Kritikujući Iran da ne dozvoljava međunarodnu kontrolu svog nuklearnog programa (a prećutkujući da i Izrael to isto čini), zamerio je Grasu da „izbegava realnost“ i da „bagatelizuje“ opasnosti od iranskog atomskog oružja. Izuzetno je oštar bio Grasov kolega Rolf Hohut, poznat po svojoj drami Namesnik u kojoj je kritikovao držanje pape prema Holokaustu. U njegovom otvorenom pismu stoji: „Ostao si ono što si dobrovoljno postao: esesovac, koji je to prećutkivao 60 godina“. Ugledni kritičar Marsel Rajh-Ranicki, koji je i sam preživeo Holokaust, ogorčen je Grasovim stihovima: „To je jedna ogavna pesma, politički i literarno bezvredna“. Pesnik Volf Birman je, na drugoj strani, stao u odbranu Grasa u ime „slobode mišljenja“, ali je dodao da je dotična pesma „literarni smrtni greh“. „Kada umetnik više nema originalnih ideja, onda se neki odluči na veštačko kršenje tabua - kao što je to učinio Gras“. Podrška mu je došla odakle mu najmanje treba: iz Irana. Zamenik ministra kulture DŽavad Šamgadri je uputio pismo u kojem stoji: „Ova pesma će bez sumnje doprineti da se probudi uspavana savest Zapada“... Šta je pisac hteo da kaže Iz pesme „Šta mora biti rečeno“: (...) To je utvrđeno pravo na prvi udar, koji bi iranski narod, podjarmljen od jednog razmetljivca i vođenog da mu organizovano veselo kliče, mogao izbrisati, zato što se u području pod njegovom vlašću pretpostavlja gradnja atomske bombe. Ali zašto se snebivam da imenujem onu drugu zemlju koja godinama - tajno - raspolaže rastućim nuklearnim potencijalom, ali bez ikakve kontrole, jer ne dopušta nikakvo ispitivanje? Opšte prećutkivanje ove činjenice, kojem se podredilo moje ćutanje, osećam kao opterećujuću laž i prinudu, koje prete kaznom čim se ne poštuju: lako pada presuda za „antisemitizam“ (...)