NJuh za sluh

Menadžment. Zvuči moderno. Istovremeno, birokratski, hladno, nezanimljivo. Menadžeri, to su oni disciplinovani, razumni „profesionalci“ (kouč za vrhunska dostignuća, kouč za pozitivne misli, ili joga „lideri“). To su momci i devojke u poslovnim sivim odelima, sa laptopima koje naporno vuku preko jednog ramena i nikad nemaju slobodnog vremena. A možda i nije tako... Zar nije menadžer Mira Trailović, legendarna upravnica Ateljea 212 ili Elen Stjuart, čuvena La mama koja je pokrenula avangardno pozorište u svetu, radila sve organizacione poslove u svom pozorištu sama? Menadžment u umetnosti, svidelo se to nekome ili ne, danas je realnost. Romantičarske predstave o umetniku anarhisti, koga preplavljuje „muza“ dok pije pivo ispred dragstora - samo su iluzija. Umetnici su danas stavili kravate. Oni traže sponzore, načine kako da promovišu svoje projekte, zainteresuju publiku. Menadžment u umetnosti nema nikakve veze sa nekreativnim činovnicima, sekretaricama (uz sve poštovanje profesija) i nosačima kafe i bureka glumcima tokom proba u pozorištu. Menadžment je i umetnost. Menadžment u kulturi i medijima izučava se već pedeset godina na Katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture, koja je ove nedelje promovisala Zbornik radova. U ovoj obimnoj, stručnoj, ali i atraktivnoj studiji, Milena Dragićević Šešić (urednik), profesor FDU i jedan od najvećih stručnjaka za menadžment u kulturi kod nas i u svetu, sakupila je tekstove profesora i diplomiranih studenata Katedre. Studiju čine radovi o nastanku ove naučne discipline, istoriji grupe, razvoju nastave na sva tri matična predmeta, lične priče i profesionalne biografije producenata... I dakle, šta sve menadžment u ovoj oblasti predstavlja? LIDER Stvaranje kulturnih mreža, demokratsko odlučivanje, humanistički pristup liderstvu, stvaranje podsticajne atmosfere u ekipi ili organizaciji, širenje programa – samo su neke od ideja savremenog menadžmenta u kulturi i umetnosti. Kao direktor Doma omladine, njih prati Milan Lučić, školovani dramaturg. Ovaj „avangardni“, nasmejani i otvoren za razgovor lider, u kariranoj košulji i farmerkama, profesionalnu karijeru je započeo u Beogradskom dramskom pozorištu, da bi preko Jugoslovenskog dramskog i Centra za novo pozorište i igru, ostvario svoj mladalački san da „obnovi“ i vrati popularnost Doma omladine iz osamdesetih godina. „Primetio sam da mene više interesuju strukture i kontekst u kome nastaje neko umetničko delo, nego samo učestvovanje u radu na predstavama“, kaže Lučić. „To me je mnogo više inspirisalo i generalno. Dramaturgiju sam više posmatrao kroz dramaturgiju institucija, a ne kroz dramaturgiju umetničkih dela. Praksa je za mene fascinantan dokaz svega onoga što se uči u teoriji. Šira javnost je sklona mistifikovanju rada u kulturi. Često smatraju da je to stvar inspiracije. Naravno, ima i inspiracije, više nego kada radite neki drugi posao, u privredi na primer. Ali moje učenje o menadžmentu mi je pokazalo da, zapravo, svako ko se bavi kulturom, ko se bavi vođenjem jedne institucije, čak i projekta, mora da poseduje znanje iz oblasti menadžmenta. Potpuno je nerealno smatrati da neko može na osnovu nekog osećaja, neke umetničke vizije da bude dobar menadžer. Koliko god neko bio talentovan, on mora da ima i formalna znanja.“ prodaja Sonja Vukićević, balerina, koreografkinja, rediteljka predstava Medeja, Magbet/ono, Mrak letnje noći, Cirkus istorija,... strastveni obožavalac Lemanovog postdramskog pozorišta, osnivač nekoliko alternativnih trupa, uvek svoja, nezavisna, sa perlama i cvećem oko punđe, priča da je menadžer i producent onaj koji mora da otkrije i poznaje umetnost: „Kod pravih umetnika postoji i talenat za menadžment. Ali, moram da naglasim, kod pravih umetnika. Devedeset posto umetnika koji sebe tako nazivaju, nisu umetnici, Pravih umetnika je deset posto. Međutim, kod većine i ne postoji dar za menadžment, što nije njihov nekvalitet. Postoje ljudi koji ne mogu da se bave i jednim i drugim, jer to oduzima i vreme i darovitost, maštu i sve. Da bih se ja prodala, ja više nisam ja. Ja ne smem sebe da prodajem. Samo moja dela mogu mene da prodaju. Ovde nije ustaljen sistem da jedan vrhunski umetnik ima svog producenta, koji će raditi taj činovnički posao. Jednom sam sarađivala sa mladom producentkinjom, koja mi se ponudila da ugovara predstave. Mene je lično sramota da samu sebe prodajem, kao Ciganin konja. Svaka priča, gde god odem, počinje sa „znate, država je u teškom stanju, pozorište je u teškom stanju, ne primaju se plate“... I onda te je sramota da izgovoriš koliko ti misliš da vrediš, jer drugi nemaju šta da jedu. Neophodno je da svaki umetnik ima svog producenta i da ovaj brine o njemu, a ovaj samo misli, gaji i posveti se umetnosti. Jer kroz lik svog umetnika, producenti postaju vrlo moćni, popularni. A za pravog producenta je potreban ne samo fakultet, već i njuh“... Iako je imala bogato iskustvo na „velikim“, klasičnim scenama, Sonja Vukićević se opredelila da radi samostalno stvarajući autorske projekte na granici siromaštva. Da li je to sudbina umetnika koji nema iza sebe „bogatog mecenu“? „Nikad nisam radila u potpunim i elegantnim uslovima. Stalno sam bila negde na dnu, sa mojom koncepcijom ambijentalnog pozorišta. Kada uđem u neki prostor koji, naravno, dobijem besplatno zahvaljujući ljudima koji su mi poverovali da ću nešto napraviti, onda ga sama operem i sama napravim da to bude jedan vid pozorišta. Pedeset odsto vremena trošim na fizičko opremanje prostora, a pedeset odsto se bavim idejom, kako bi se moja koncepcija odigrala.“ STVARNOST Vukićevićeva svoju misiju ostvaruje kroz maštanje, razmišljanje, intuiciju žrtvujući sve za umetnost, čak i svoje telo i zdravlje. Lučić je pomirio umetnost i producentska znanja. Zajedničko im je što nešto jako žele i to postižu izvan uhodanih stereotipa. A da li onda menadžment pravilima, tehnikama, planiranjem, može da sputa umetnika i proces stvaranja? „To pitanje možemo da posmatramo na primeru onoga što se danas dešava u kulturi. Znamo - nemamo para. Nismo mi mnogo bolji nego što je to slučaj sa zaposlenima u kulturnim institucijama u Evropi. Međutim, mislim da javnost ne zna za još jednu paralelnu stvarnost, a to je da su institucije, u takvim uslovima, primorane da daleko bolje strateški planiraju svoje aktivnosti. Proces kreacije dolazi tek onda kada se postave vrlo čvrste osnove, koraci i faze kroz koje deluje institucija. Ovo je trenutak kada se vide i testiraju sposobnosti direktora, da vode institucije upravo u ovakvim kriznim situacijama. Kultura ne može da živi mimo administracije. Ja sam radio sa mnogim producentima, koji su radili u Titovo vreme. Šta je značilo tada biti filmski producent? Plan snimanja mu je filmska knjiga i ono što mu reditelj kaže. Onda snimaju... I kada nestane para, onda zovu Miku iz komiteta da im da pare. Onda, kada i to potroše, dođe vojska i gradi put. E, to vreme je prošlo. Megalomanskih institucija, kao što su Folksbine u Berlinu, kao što je Dom omladine, kakvo je Narodno pozorište... sve je manje. Ona prestaju da postoje“. Jer priča o menadžmentu i umetnosti nije priča o površnom uspehu i novcu. To je priča o željama, ciljevima i snovima. A za dobar san, vredi ustati iz kreveta. Zar ne? Duboko lična tajna Rut Berson, profesorka Bafalo univerziteta, na stranicama pomenutog Zbornika naglašava da „menadžment umetnosti zahteva više od prostog sakupljanja iskustava, odnosno da mu je potrebna strogost ozbiljne akademske discipline“. Ona zastupa tezu da je složena uloga menadžera u umetnosti da omogući da se umetnost stvara u najboljim mogućim okolnostima i da je usmerena ka pravoj publici. Raznolika znanja iz oblasti menadžmenta u umetnosti ne mogu da vas nauče kako da izmislite remek-delo. To je duboko lična „tajna“. Menadžment će vam pomoći da preko ostvarivanja jednostavnih ciljeva ostvarite deo svoje ličnosti.