Tragom vijugave linije

U njemu prepoznaju strast i naročitu dozu „iskrenosti“, što nije nimalo slučajno. Monteskje je davno zapisao da epistolarni romani imaju uspeha, jer u njima čovek samom sebi polaže račune o svom sadašnjem stanju „zbog čega se strasti jače osećaju“. Šajtinčev epistolarni duet čine dva brata. Prvi je dramski pisac na privremenom boravku u NJujorku, a drugi je vozač pikapa u rodnom Zrenjaninu. Mejlovi koje razmenjuju sklapaju mozaik u čijoj se pozadini može pročitati hronika života jedne banatske porodice, uz fragmentarni i nenametljivi prikaz društveno-političkih okolnosti koje su obeležile sazrevanje glavnih junaka i doveli ih do nedoumica koje se tiču njihovog pozicioniranja na granici između NJujorka i Zrenjanina. Roman Uglješe Šajtinca sadrži nekoliko odličnih priča. NJegov junak posmatra komunalnog radnika u Central parku koji se pentra po drvetu u punoj planinarskoj opremi i traži bubu koja se uvlači pod koru. Saznavši da bube dolaze u velikim kontejnerima sa uvezenom kineskom robom, pita se: „Okej, a zašto sam ja tu?“ Zatim odlazi da vidi mesto na kome su nekada bile „Kule bliznakinje“, gde mu jedna starija žena, u jednoj jedinoj rečenici, dočarava tu strašnu tragediju. Nakon toga sledi kratak razgovor o Bušu i Obami čija se moguća politička pozadina naprosto rasprši kada ova stara džimikarterovka saopšti da je najbolji kikiriki bio DŽimijev kikiriki. Epistolarni roman, po mišljenju Žana Rusea, karakterišu digresivni hod, iseckani stil, promene planova: „sve odlike vijugave linije“. Čini se da Uglješa Šajtinac piše suviše brzom rukom, kao i da iz nekih odlično postavljenih priča ne izvlači maksimum. No, nije lako sa prozom u pismima, koju bi elektronska pošta ponovo mogla učiniti popularnom, kao u njeno zlatno doba koje se vezuje za XVIII vek. Šajtinčeva pripovedačka strast i njegov dar, čine se, na kraju, ipak najvažnijim!