Zaboravljene Cveti

Priznajem, razmišljao sam da se kandidujem za šefa države. Garantujem, ladno bih ih sve oduvao, i Bokija i Tomu. Čuj, kandidovao se i Dačić, a dečko nema visinu za šefa države, mada ne manjka na kilaži. Da su, bar, iz SPS ponudili Mrku, gromadu od čoveka koji, pritom, ima i metafizičku težinu. Da skratim: svako ko me, bar, jednom video u životu, zna da odgovaram fotorobotu, mislim, za šefa nacije. Lep i plećat na Platona, uman na Aristotela, arijevac kakvog bi samo Fidija mogao da izvaja, i, Srbin, brate, unazad dvesta kolena. Kandidovao sam se, kao takav, za predsednika još 1991. godine i izgubio izbore. Bio sam, valjda, peti ili šesti, ali bez čuvara biračkih kutija. Kasnije sam ustanovio da su me toliko krali da za boga nisu pitali, krali i na ravne časti delili, što bi moji seljaci rekli, „delili su kao braća govna“. I pored tog ružnog iskustva sa ondašnjom političkom elitom, počeo sam da se raspitujem za proceduru, mislim, šta sve treba, ove godine, za predsedničku kandidaturu. Kad, tiruli, tiruli, pišti li, pišti morbidni. Zove Gari, moj strateški partner iz Mokre. Nestaje sena za ovce. Moraćemo, možda, i pre Đurđevdana, da ih teramo u planinu, na ispašu. I šta ću? Da li sam imao izbora!? Odlučim se za ovce, te tako ostavim birače Srbije proverenim „čobanima“. Šibam „Blenda tursom“ za jug, za Vidovo, a neka mi tuga oko srca što sam Bilju i Sašku poverio Beogradu. Gledam, Srbija se rascvetala, a kako i ne bi kad su u nedelju bile Cveti. Ali, pazi, batice, šta se tog dana dešava!? Od ranog jutra, na Javnom servisu, udarna vest da je Uskrs. Onaj Uskrs koga „slavi većina hrišćanstva u svetu“. Devet minuta o tom „većinskom“ Uskrsu, a ni pun minut za Cveti! Odavno sam, jelda, raskrstio sa „toplim pravoslavljem“, ali državna me televizija, baš, razbesni, jer, eto, hoće da mi javi da su pravoslavci, u stvari, globalni marginalci. K. G. Jung, takođe, ljut ko puška: “Tako je to kada, prvo, Nemanjići, počnu da ti pale sela što se pridržavaš starih prethrišćanskih običaja, kada ti na silu naturaju priču da je, na baš na Cveti, neki tamo Nazarećanin, na magarcu, ušao u Jerusalim. A šta ti imaš sa tom jerusalimskom pričom, moj Srbine!? I šta doživiš posle nekoliko vekova!? Da ti Tijanić objašnjava da je pravoslavlje postalo marginalno, čak, i u Srbiji...“ Nego, gledam si svoja posla; učim se ovčarenju. Gari i Bisa uvode me u posao: kako terati stado, koju travu vole, kada su site... A ni moja Crna ne ostavlja me na cedilu: “Shvati, od danas, ti si čobanin, sasvim drugo ljudsko biće, upućeno na šumske vile i duhove. Sve manje ćeš da razgovaraš i sa seljakom, a gradska stvorenja postaće ti potpuno strana, baš kao i ovo što se zove srpska država...“ P. S. Izvinjavam se g. Srđanu Iliću, vlasniku izgubljenog mačora Lea sa Vračara, ali kada sam govorio o autističnom „sobnom lepotanu“ mislio sam, pre svega, na Bokija Klunija.