Teranje nečastivog

Jezivi krik koji se iznenada prolomio negde pri kraju drugog sata službe, kad je noć već uveliko pala, bio je nešto najstrašnije što sam ikada čuo. A čuo sam – jedan urlik bola pamtim još od ranog detinjstva. Služba jeleosvećenja, za ozdravljenje duha i tela, kako zvanično kaže sveštenik, odnosno isterivanja nečastivog iz opsednutih, što vernici znaju da je slučaj, tek je počinjala – do tada je trajalo redovno večernje. Ispostavilo se da to i jeste bilo najjezivije, ne računajući mogućnost da nekoga istinski zastraše kratka, iznenadna oluja, naleti vetra i dramatično nagomilani oblaci iznad manastirske crkvice, nekako koloritno i dramaturški slične onoj u „Predskazanju“, kad šiljak nekog jarbola probada sveštenika. Ni groma, dok sam prelazio poprilično veliki brisani prostor u jeku nevremena koje je počelo istovremeno sa nestankom dnevnog svetla, kad sam se uputio u crkvu mačvanskog manastira Ilinje, ni šiljka, kojima bi Sveti Ilija Gromovnik, kome je crkva posvećena, raskrstio sa verovatno jedinim prisutnim nevernikom, nije bilo. „Ne bavimo se egzorcizmom“, priča uoči službe otac Isaija, starešina dvadesetak godina starog manastira, „to je daleko teži, složeniji i opasniji postupak koji može da dovede do smrti. Radi se bez ičijeg prisustva sa strane i svakako ne izgleda kao u filmovima. Ovo je služba u kojoj pomažemo bolesnima. Ali videćeš već“, kaže zagonetno. Kasnije, za večerom, posle službe, kad sam video, ipak me, reklo bi se slavodobitno, pita: „Jel’ ovo jeste ili nije egzorcizam?“. Za vernike, nema sumnje. Otac Isaija je jedan od retkih koji ima božji dar isterivanja nečastivog. To još dopunjava homeopatskim lekovima, koje sutradan ponekome dodeljuje uz kratku pojedinačnu molitvu. U crkvici, novoj, oslikanoj, pa sveže boje daju nekako vedrije tonove od onih na koje smo navikli po srednjovekovnim manastirima, tiska se nekoliko stotina ljudi – dolaze iz Bosne, Vojvodine, posebno Sombora, poneko iz Beograda. Mahom svet srednjih godina, i mlađi, poneko sa detetom. Jedan ratnik iz Banjaluke, bio ranjen u vrat, kaže da dolazi auto-stopom, i da je jednom pešačio zadnjih 20 kilometara. Ipak, kaže, stop dobro ide. Mnoge žene vezanih marama, muškarci obučeni obično – samo je pukovnik Rajić, koji sledećeg dana drži predavanje o časti i Kosovu, autor nekoliko knjiga o tome koje se prodaju sa svećama, brojanicama i kandilom, za dinare i konvertibilne marke, u odelu. Napred, uz oltar, desetak bolesnih, ili opsednutih. Dva mladića pomalo se trzaju i iskeženo, bezglasno se smeju, jedan me zaista nekako demonski gleda u oči, a pogled mu je sutradan bio blag; jedna nesrećnica potpuno izobličenog lica („to joj je on uradio“, „ko“, „pa taj što uđe u njih“); još nekoliko žena i devojaka što nekontrolisano menjaju raspoloženje, začas se bacajući iz plača u iskeženo cerekanje. Najgore je onoj što je na početku kriknula. Dok traje čitanje jevanđelja, sa beskrajnim, beskrajnim, beskrajnim naizmeničnim pevanjem Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, pa isto to na grčkom – Kirie eleison – ona viče, jeca, zaista kao iz filma izobličenim glasom, dubokim, krkljavim, paklenim, mrmlja nerazumljivim jezikom, ili zaurla: „Zašto me stalno mučiš?“ Služba traje satima,četiri ukupno, a takvi ispadi traju po nekoliko rečenica, desetak, možda, puta. U međuvremenu, nesrećnica grca, guši se i grči, lica deformisanog od bola i muke, kakvo ni Holivud ne zamišlja – setih se gimnazijskog štiva, Remarka, kome posle Prvog svetskog rata, kad je radio kao konsultant za američke filmske producente, nisu hteli da veruju kako je zaista bilo, pa su njegove priče ublažavali, da publika lakše proguta. Kada smo po četvrti put svi, pognutih glava, čučnuli, držeći se jedno za drugo, a oni najbliži sveštenicima Isaiji i Dragoradu skriveni ispod njihovih ogrtača, pošto nam je svima u crkvi četkicom namočenom u ulje posle svakog čučanja nacrtao krst na čelu i nadlanicama (otac Isaija dok tera demone stiže i da se našali – „Žurnalist“, pitao me je na svojoj mešavini srpskog, ruskog, gde je učio, i bugarskog, odakle je, „jel’ tebi da pomažem ruke ili jezik?“, na šta sam prihvatio da bi kod mene jezik trebalo da bude đavolje oružje, pa sam morao da mu se isplazim da ga pomaže – naravno da sam se zabrinuo zbog klica i bacila koje je četkica prethodno pokupila na čelima i rukama nekoliko stotina okupljenih), prišao je toj nesrećnici i uhvatio je rukama za glavu – palčevi na oči, a ostali prsti preko glave. Malo je vikala, pa se smirila, klekla, još ju je malo tako držao, pa se pomerila u ćošak i mirno sedela još tri čitanja jevanđelja, sve sa čučanjem i mazanjem. Posle, za kasnom, posnom večerom (izvrsno jelo, kao neki đuveč od dimljenog tolstolobika), najnormalnije je, lepa i raspoložena, ćaskala sa prijateljima. Doći će opet, da se sasvim izleči – kao ona jedna što se svojevremeno još strašnije drala i bacakala, a sad je samo malo teže disala baš prilikom čitanja jevanđelja i čučanja, a ponajviše je započinjala Gospodi pomiluj. Ili ona izobličenog lica što, priča se, nije mogla ni da hoda, već je bila u kolicima, posle šoka sa mužem koji ju je, kažu, maltretirao, a sad se samo ispomaže štapom kad ide. Žurnalist, oče Isaija, nije tu samo da svedoči, nego i da sumnja – ničeg natprirodnog, demonskog, onostranog, neobjašnjivog, tu ne mora da bude. Tu je ljudska patnja, sasvim sigurno, tuga, bolest, nesreća, jad i bol. Depresija, histerija, neuroza, znaće psihijatri, od kojih jedna i živi u manastiru i učestvuje u lečenju, ili zli dusi, besovi. Svakako, tu je uteha, pomoć, oslobađanje od muke. Da li zbog demona, autosugestije, hipnotičnog pojanja i sugestivnog rituala, nije ni važno. I nek’ im je bolje, koliko god trajalo i zbog čega god bilo. A jeste. Demoni u glavi Za prastari način borbe sa bolešću moderna nauka ima objašnjenje, ali ga jedino crkva i dalje primenjuje Isterivanje đavola prastari je način borbe sa bolešću, a zasniva se na verovanju da je uzročnik bolesti zla sila i da demoni imaju sposobnost da nastanjuju čovekovo telo. Čovek nije taj koji ima bolest, već je samo posednut od sila sa kojima ne može da izađe na kraj. U narodnom verovanju nečiste sile koje zaposedaju telo moraju biti isterane da bi došlo do ozdravljenja. Opsednuta osoba najčešće govori nerazumljivo, baca se, viče i ne može se obuzdati, niti se sa njom može uspostaviti kontakt. Posle obreda isterivanja đavola dolazi do smirenja i povratka u normalno stanje. „Egzorcizam je u tradiciji poznat fenomen. To je nenaučni pristup, ali često dolazi do procesa izlečenja. Pozitivna iskustva egzorcizma ukazuju na često zanemarivan odnos prema čovekovom nesvesnom biću“, kaže dr Bojan Jovanović, etnolog. Jovanović podseća na to da je od Francuske revolucije u psihijatriji odbačena demonološka teorija, ali je u okviru crkve ona nastavila da živi. „Zatim je psihoterapija, na čelu sa Frojdom, pronašla ključ za komunikaciju sa nesvesnim, gde su u stvari uzročnici poremećaja. Tokom egzorcističkog obreda takođe se javlja mogućnost da se uspostavi kontrola nad tom energijom koja opseda obolelog”, kaže Jovanović. Egzorcistički obredi deo su narodne tradicije isterivanja demona. Nekada je to podrazumevalo bajanje, razbijanje čini, rasterivanje zlih sila i duhova. Kod Južnih Slovena neki periodi u godini bili su naročito opasni, tako je tokom Todorove nedelje, koja pada pred uskršnji post, čovek mogao lako da poludi. Ponedeljak je u ovoj nedelji nazvan “besni”, a sreda “luda “ili “kriva”. Crkva je odbacila paganske elemente, ali je ostalo verovanje da Sveti Todor, noćni jahač, može da donese bolest i ludilo. Borba sa nečistim silama vodila se i igranjem, ali i batinama, jer se tako nanosilo zlo demonu koji se uselio u čovekovo telo. Kontakt “U narodnoj interpretaciji opsednutost može da potiče i od strane duša predaka ili božanskih bića u najširem smislu”, kaže za NIN dr Danijel Sinani, autor knjige „Opsednutost i egzorcizam u Srbiji: antroploški pristup“. „Za veliki broj bolesti se smatralo da su nastale pod različitim uticajima demonskih bića, pa se gotovo svaki pokušaj izlečenja mogao poistovetiti sa specifičnim mini-egzorcizmima. Što se narodne prakse tiče, u teranju demonskih sila su mogle da učestvuju sve osobe za koje se verovalo da poseduju specifične moći te da mogu da uspostave kontakt sa „onostranim“, a u različitim krajevima su nazivane drugačijim terminima, od kojih je najrašireniji i najpoznatiji vračare ili vračke.” Sinani napominje da je u narodnoj praksi (ne samo domaćoj) češći slučaj da se opsedajući entitet ne isteruje, već da se sa njim uspostavlja odnos, te da se kontrolisani napadi opsednutosti periodično obnavljaju. Hrišćanstvo je prihvatilo deo narodne tradicije isterivanja demona. U novozavetnim tekstovima nalazimo opise Hristovog lečenja pobesnelih ljudi. Od 3. veka se javlja specifikovanje delatnosti nižeg sveštenstva koje je bilo verzirano u praksi isterivanja đavola, u okviru obreda koji je postao tradicija hrišćanstva, posebno molitvama i polaganjem ruke na obolelog. “Religija pojačava autoritet, ali suština je u komunikaciji, religija je tu da pruži snagu egu da shvati poruke koje su važne”, kaže Bojan Jovanović. U pravoslavnoj crkvi egzorcizam je daleko od spektakla. Već pri samom činu krštenja čita se molitva kojom se isteruje zli duh, a čovek koji se krštava i sam izgovara da se odriče zlih sila. Kasnije obred takođe podrazumeva prvenstveno molitvu u manastiru, a može ga izvoditi svaki rukopoloženi sveštenik. Iako se smatra da je svaki manastir mesto na kome se može isterati đavo, među vernicima najpoznatiji su Ostrog i Pećka patrijaršija. „Čitava delatnost crkve je okrenuta oslobađanju čoveka od uticaja zlih duhova u širem smislu. U molitvi na kraju molimo „ne uvedi nas u iskušenje nego nas izbavi od zloga, tj. đavola“, kaže za NIN protođakon LJubomir Ranković iz Eparhije šabačke. „Isaija radi isto što i svaki sveštenik, ali revnosnije, prilježnije i sa dosta uspeha. Sveštenik čita molitvu, ali samo Bog može da učini čudo, tako da nije reč o zaslugama sveštenika, već je on sredstvo kroz koje Bog deluje, isceljuje i čini čuda.“ Obmana Isceljenje će svakako uvek zavisiti i od samog sveštenika, ali pre svega od vere onoga kome se čita molitva. Poslednje decenije donele su hrišćanskim crkvama širom sveta povratak egzorcizmu. Od Evrope, preko Afrike i Južne Amerike, do SAD, crkve su počele da primaju sve više zainteresovanih za obred isterivanja đavola. Krajem prošlog veka (1999. godine) Vatikan je izdao vodič, koji nalaže da se osoba koja tvrdi da je opsednuta mora najpre podvrgnuti lekarskom pregledu kako bi se utvrdilo da nije mentalno ili fizički bolesna. Ovakav vodič prethodno je izdat 1614. godine. Papa Jovan Pavle Drugi poslao je 2005. godine pismo američkim biskupima zahtevajući da svaki mora odrediti egzorcistu. Nekoliko godina kasnije (2010) u Baltimoru je održana konferencija na kojoj su biskupima dati saveti kako da odgovore na sve veći broj zahteva vernika za egzorcističkim obredima, kojima su, tvrde, zatrpani. Vladimir Dimitrijević, književnik i pravoslavni publicista, podseća na stihove Šarla Bodlera koji je rekao da se najveća obmana đavola sastoji u tome da nas uveri kako on ne postoji. “Ne kako Bog ne postoji, nego kako ne postoji on, sila zla i uništenja, koja ima za cilj da čoveka spreči da se vrati Ocu (`ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver`, rekao bi pesnik)“, kaže za NIN Dimitrijević. “Veoma je važno istaći da pravoslavno predanje od egzorcizma ne pravi nikakav šou, tako svojstven zapadnoj tradiciji i zapečaćen u horor-filmovima, u kojima zlo uvek izgleda moćnije od dobra. Takođe, u pravoslavnoj tradiciji nisu ni razne vrste šamanizma, poput onog koji je, zarad kompromitacije carskih mučenika Romanova, pripisivan Raspućinu, gde se isterivanje zlih duhova povezuje sa nekakvom ličnom silom zaklinjača. Čovek može postati obuzet zlim duhom samo ako vodi zloduhovni, nepokajani, život gordosti i egocentrizma; ako živi po blagoslovu Božjem, zli dusi nad njim nemaju vlasti.” Nauka se svakako neće složiti sa idejom da je za čovekove nevolje kriv đavo koji se ušunjao u telo i poremetio ravnotežu, ali da je prisustvo vere u onoga ko pruža pomoć i načina na koji to čini ključ svakog uspeha, nije sporno. Efekat “Naša uverenja su u neraskidivoj vezi s našim osećanjima i našim ponašanjem. U tom smislu, ukoliko verujemo da je „zlo“ iz nas „isterano“, mi ćemo se zaista osećati bolje i ponašati u skladu s tim, sve dok je „zlo“ odvojeno od nas. „Isterivač đavola“ pre svega, oslobađa lične odgovornosti „opsednutu“ osobu, po pitanju nekog njenog nepoželjnog ponašanja, a oslobađa je i osećanja krivice, ukoliko ga je imala“, kaže za NIN Jelena Šakotić-Kurbalija, docent na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. “Međutim, ako verujemo da smo mimo naše volje i kontrole bili zaposednuti, onda bez sumnje bilo kada možemo biti ponovo zaposednuti, i efekat `isterivanja`, ne može biti trajan. Isto je i sa lekovima, dok traje njihovo hemijsko dejstvo, i dok mi verujemo da lek deluje na određeni način - problem je pod kontrolom. Ni psihoterapija naravno nije svemoguća, preduslov za njen uspeh je da osoba koja ima problem veruje da je problem rešiv psihoterapijskim metodama, i prihvatanje da samo sebe možemo menjati.” Najzad, hoće li egzorcistički obred uspeti ili ne, odlučiće, kao i obično u životu – čovek sam. Kamdžija za Anđeliju Kumi vraga u sve manastire da ostavi snahu Anđeliju kumi vraga – ništa ne pomože Te ja uzmi trostruku kamdžiju uženi joj meso u košulju vrag uteče nekud bez obzira a ozdravi snaha Anđelija. Ovako je Vuk Mandušić u Gorskom vijencu oslobodio Anđeliju nečistih sila i isterao iz nje đavola. To što u ovoj priči koristi silu, deo je pretnje upućene poturicama (kojima zapravo poručuje kako će proći ukoliko se ne opamete i ne vrate svojoj veri) ali i jedan od davnašnjih načina borbe sa đavolom, naročito kada molitve ne pomažu… Anđelija, dakle, nije kriva što se “pomamila” i što je niko nije mogao obuzdati, a Vuk je učinio pravu stvar kada je potegao kamdžiju, ako već molitve nisu pomogle .