Guši preterana kontrola

Svoju „Hroniku odložene tranzicije“, Ilija Vujačić, politikolog i dekan Fakulteta političkih nauka, objavio je pre sedam godina, ali se i dalje ne priprema za pisanje neke vrste epiloga, studije koja bi se bavila efektima dugog i po građane mučnog tranzicionog procesa. Ali ne zato što deli mišljenje onih koji veruju da je Srbija beznadežno zalutala tražeći put ka boljem životu, već zato što je svestan da završenog procesa nema, jer je „logika društvenih procesa da se nešto stalno menja, poboljšava i transformiše“. A u Srbiji se, veruje on, iako nedovoljno brzo i nedovoljno efikasno, pozitivan proces zaista odvija. Političari nas ubeđuju da smo pred presudnim izborima, ali izgleda da atmosferu u društvu bolje opisuje Kamijeva rečenica: „Došlo je vreme da se spasavamo, a ne da menjamo svet.“ Imate li utisak da se politika otuđila od života običnih ljudi? Neka vrsta defetizma je prisutna u društvu, što nije čudno. Dvojne su karakteristike našeg razvoja u poslednjih deset godina. Imamo sa jedne strane jedno stalno blago napredovanje, ali ponegde i stagnaciju u pogledu različitih pokazatelja političke i ekonomske tranzicije. Moglo bi se reći da je Srbija u stanju u kome su i druge balkanske zemlje. Nije ona ništa lošija, a ništa ni bolja od drugih, što najbolje možemo videti po svetskim istraživanjima o ekonomskim i političkim slobodama, slobodi izražavanja, vladavini prava i konsolidaciji političkih institucija. Negde smo iza nekih zemalja, recimo Hrvatske, Bugarske, Rumunije, pa i Crne Gore, a negde smo i ispred njih, uglavnom su iza nas Bosna i Hercegovina i Albanija, tako da se ne može reći da je srpsko društvo propadalo u poslednjih nekoliko godina. Ono je dosta stagniralo, što je dovelo do pada početne euforije. Ponekad se gubi osećaj da smo u tranziciji, izgleda kao da smo došli u neku vrstu podivljalog kapitalizma iz koga i ne očekujemo izlaz. Pa jeste to faza u tranziciji. Nažalost, naša tranzicija je bila odložena u odnosu na druge istočnoevropske zemlje, ali to su bili različiti uslovi. Ako govorimo o fazama tranzicije, gde smo sada? Mi smo, prema nekim istraživanjima, još uvek izborna demokratija, to je početni stadijum demokratije. U nekim drugim ozbiljnim istraživanjima, mi smo već polukonsolidovana demokratija, a to je već veliki korak napred, jer onog trenutka kada dođe do konsolidovane demokratije onda praktično nema povratka nazad. Društvo se bar u demokratskom smislu, gledajući razne parametre, razvija. Ima onih, kao što su vladavina prava i nezavisnost sudstva, gde treba još dosta da se poradi, ali mislim da se ne može reći da je ovo neka faza u kojoj smo se zaglibili. Prosto, procesi su takvi i mislim da defetizam baš nije na mestu. Znamo šta je usporavalo konsolidaciju države, s obzirom na situaciju sa Kosovom, pa pre toga sa Crnom Gorom. Što se tiče ekonomije, krenuli smo sa loše startne pozicije i ne možemo očekivati sada neki veliki ubrzani rast, s obzirom na probleme koje imaju i druge zemlje. Više smo napredovali u političkim institucijama nego u ekonomskim institucijama i ekonomskim slobodama. Tržište je još uvek dosta kontrolisano, a to se još više odražava u vreme ekonomske krize, onda naravno država sve više interveniše. Svi uz svetu se kreću u tom pravcu. Ne bih baš definisao naš kapitalizam kao podivljali. Rekao bih da smo mi negde u polukapitalizmu. Bilo je raznih problema sa privatizacijama, u celom desetogodišnjem periodu se išlo levo–desno. Između čega mi sad biramo, samo između ljudi ili i između ideja? U situaciji u kakvoj se nalazimo, pre svega ekonomskoj, sasvim je logično da su ideje koncentrisane oko pomoći države, oko socijalne politike, problema velikih nejednakosti i onda stranke nemaju šta puno da ponude. Imamo danas čitavih devet socijaldemokratskih stranaka, što pokazuje šta je trenutno osnovni problem. To je možda najšire polje, gde se umeću i neke stranke koje nisu socijaldemokratskog opredeljenja. Postoje i stranke koje su više za radikalniju privatizaciju i za slobodnije tržište, to bi bio neki desni centar, ali i one koje više brinu o nacionalnim pitanjima, o statusu Srbije u regionu, u svetu, odnosu prema Evropskoj uniji, prema velikim silama, Rusiji... Ima idejnosti ali ne može se u ovoj situaciji stvoriti neka velika oslobađajuća ideja. Može li se govoriti o tiraniji javnog mnjenja, gde stranke osluškuju puls birača, bez spremnosti za neki hrabar iskorak? Ne znam da li bismo to mogli nazvati tiranijom javnog mnjenja. Stranke su na političkom tržištu, gde osvajaju glasove, dodvoravanjem raznim grupacijama glasača. I nisu spremne za radikalnije poteze koji bi izazvali otpor kod glasača. Stranke se obično tako ponašaju, ništa novo. I naravno, ne slede nužno svoje programske stavove već ih prilagođavaju trenutnom stanju. Vreme izbora nije vreme kada možemo jasno procenjivati stranke. Kada posmatramo laganu demokratizaciju i transformaciju, poboljšanje raznih performansi, možemo videti da uvek dolazi do stagnacije u izbornoj godini. Donet je značajan broj „evropskih zakona“, sad imamo i regulatorna tela u raznim oblastima, ali nedostaje utisak o značajnim promenama. Da li je sve to urađeno samo pro forme? Dosta sam kritičan što se tiče regulatornih tela, ali ne zbog njihovog velikog broja, nego zato što imaju problem legitimiteta. Skupština imenuje eksperte u regulatornim telima i oni onda dobijaju veliku diskrecionu moć da praktično regulišu različite oblasti u društvu. Osim kontrolnih tela - ombudsmana, poverenika za javno informisanje, agencije za borbu protiv korupcije, druga regulatorna tela donose preveliku regulaciju u raznim oblastima i to guši tržište. Ona su vrsta zamene za delovanje države, odgovaraju političarima, a političari svoju odgovornost sklanjaju u regulatorna tela koja dobijaju veliki značaj u društvu. Ja mislim, dosta neopravdan značaj. To nije samo u Srbiji, to je u celom svetu. Tamo negde ‘80-ih, naročito ‘90-ih godina došlo je do velike proliferacije regulatornih tela. Dobili smo regulatorni kapitalizam, što nije ništa drugo nego premeštanje prevelike regulacije iz ruku države u ruke nezavisnih tela. Mislim da je trebalo dati više slobode tržištu i da bi veća tržišna konkurencija imala veću ekonomsku efikasnost. Sad imamo globalnu krizu i globalne društvene potrese. U celoj Evropi dolazi do rasta nezadovoljstva, do ozbiljnih protesta ali i do organizovanog političkog delovanja nekih ekstremnih pokreta i partija. Nalazimo se u stanju koje, nažalost, podosta liči na stanje između dva svetska rata. A to znači duboka ekonomska kriza, koja rađa neke ekstremne leve i ekstremne desne političke projekte, koji dovode u pitanje društvenu i ekonomsku stabilnost. Da li je, u tom kontekstu, potrebno preispitati evropsko opredeljenje Srbije? Mislim da nije, to je trenutna kriza koja nas ne sme poljuljati, ali je pitanje šta mi hoćemo krećući se ka evropskim integracijama. Evropske integracije su neizbežan proces i svaka evropska zemlja će morati da se tome prilagodi ako neće da ostane izolovano ostrvo koje nema nikakvu konkurentnost. Kretanje ka evropskim integracijama pogoduje i opštoj tranziciji društva i njegovoj transformaciji, konsolidaciji, uspostavljanju nekih standarda i pravila, u krajnjoj liniji ekonomskoj efikasnosti, ali sa druge strane to ne znači da sve što dolazi iz Evropske unije treba u potpunosti nekritički implementirati. Mi smo doneli veliki broj zakona u vrlo kratkom roku, neke i bez ozbiljnije javne rasprave, sve to da bi se dobio neki status prema Evropskoj uniji. Ne gledaju se uslovi u zemlji, šta je od toga dobro za Srbiju, a šta ne. Ne mora sve u Evropskoj uniji biti dobro. Smisao kapitalizma Evidentno je da postoji stalan proces poboljšanja u ovom desetogodišnjem periodu, ali mislim da je to moglo i brže da ide i možda i uz smanjenu kontrolabilnost od strane države. Često u novinama čitamo da je veliki broj privatnih preduzeća propao, ali se pojavio i veći broj privatnih preduzeća koja su tek krenula, posebno što se tiče male privrede. To jeste kapitalizam - da onaj ko je neuspešan propada, ali se pojavljuju nove inicijative, novi preduzetnici. Nije smisao kapitalističkog sistema da neko sa vrha u potpunosti kontroliše sve procese u društvu. Videli smo šta je kontrolna ekonomija uradila u socijalističkoj zemlji.