Vrtoglavo ludilo

Zato se i nećemo zadržavati na motivima da se ovaj komad postavi na scenu - njegova sumorna aktuelnost, posebno u svetlu predstojećih izbora, upravo je poražavajuća. Ovo je odličan Nušić - kakvog davno nismo imali na prestoničkim scenama. Ovo je i drugačiji Nušić, mračniji i reskiji, zamućen kafkijanskom atmosferom i gorkom melanholijom, a opet eksplozivan u humoru i vrcavosti. Predstava jasna u konceptu, precizna u realizaciji, nadograđena i osavremljena s merom i promišljenošću, pa i s onom očekivanom crtom pučke razdraganosti i vrtoglavog „ludila“ po čemu prepoznajemo rediteljski potpis Jagoša Markovića. Funkcionalna i značenjski čitljiva scenografija (Jagoš Marković) kao i odlični kostimi (Stefan Savković) raščišćavaju prostor za ono esencijalno – glumačku igru. Sa sebi svojstvenom žestinom i energijom Nebojša Glogovac nam donosi jednog opasnijeg, surovijeg i reklo bi se mnogo savremenijeg Jerotija. I ostatak ansambla je uspeo da od svojih epizoda načini jasne, plastične i nemilosrdno tačne tipove određenog mentaliteta. Posebno Radovan Vujović uspeva, ostajući pritom urnebesno smešan, da svog Viću produbi, obogati i učini kompleksnijim. Istina, povremeno, poneka glumačka „numera“ zakratko poremeti ritam celine, ali to su tek detalji kojima se, budimo iskreni, i pored formalnih zamerki ne može negirati razoružavajući šarm. Ovo je jednostavno odlična predstava kojom se Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište, pa i sam Nušić, vraćaju u sam centar pozorišnih zbivanja. I bilo je vreme.