Bez upitnika

Teško, jer istu grešku čine i velike čike. U „Politici“, poznati sociolog piše: „Je li šteta što nemamo i mi kralja. Da je Draža pobedio imali bismo ga...“ itd. Prošle godine, uvodničar „Presa“ svoj tekst je započeo pitanjem: „Šta nam je sve otkrio, a šta sve sakrio uskršnji štrajk glađu lidera SNS Tomislava Nikolića.“ NJegov kolega u „Nedeljniku“, pre petnaestak dana, naređao je čak tri pitanja s tačkom na kraju umesto upitnika: „I kome sad da objasniš zašto je Dražinog ubicu pronašao Slobodan Homen, umesto Radeta Bulatovića. Kako Dačić da objasni kako je to urađeno za njegovog mandata, kad to ne ume ni Vuk Jeremić. A ko je sprečio DSS i SPO, ili četnički SRS, da pokrenu to pitanje.“ Moguće je da te tačke nisu posledica nepažnje, nego da odražavaju ceo jedan pogled na svet. U nekadašnjim katihizisima, ili u zbirci rešenih zadataka za srednju školu, svako pitanje imalo je upitnik na kraju, a onda je dolazio nedvosmislen i jasan odgovor. Danas su manje‑više sva pitanja retorička, mi zapravo i ne pitamo, samo izražavamo sumnju, nedoumicu ili čuđenje. Kad bi autor naglas čitao takvu rečenicu, verovatno je ne bi završio uzdignutom intonacijom koja je svojstvena upitnoj rečenici, nego ravnim, jednoličnim glasom čoveka koji nema koga da pita, niti se nada odgovoru.