Otpor se širi

Tokom osamnaest meseci koliko je potrajala poslednja holandska vlada, premijer Mark Rute i ministar finansija Jan Kes de Jager bili su među najglasnijim zagovornicima uvođenja drastičnih mera štednje u članicama Evropske unije najteže pogođenim dužničkom krizom. Kada je u januaru u EU pod snažnim pritiskom Nemačke usvojen takozvani fiskalni pakt, kojim se pored ostalog propisuje da budžetski deficit zemalja članica od 2013. više ne sme da prelazi tri odsto, holandska vlada desnog centra opet je bila među njegovim glavnim promoterima. Ali, kada je došlo vreme da sama Holandija ispuni taj kriterijum - tako što će, na zahtev Evropske komisije, nacrtom preliminarnog budžeta za 2013. ranije projektovani budžetski deficit od 4,6 odsto svesti na taj propisani nivo - Ruteova manjinska vlada ostala je bez podrške u parlamentu i njen pad je bio neminovan. I tako se opet pokazalo da je uvek lakše strogu terapiju prepisivati drugima nego je se sam pridržavati. Prošlonedeljni pad vlade (mada će tehnički dužnost obavljati verovatno sve do septembra, kada se očekuju vanredni izbori) uzrokovan je odlukom desničarske Partije slobode (PVV) Gerta Vildersa - koja nije bila članica vladajuće koalicije, ali joj je u parlamentu obezbeđivala većinu - da joj tu podršku sada uskrati. Dosad poznat najviše po svojim antiimigrantskim i antiislamskim stavovima, što ga je u proteklih nekoliko godina učinilo najvećom „zvezdom“ evropske radikalne desnice, Vilders se ovog puta našao u novoj ulozi zaštitnika najsiromašnijih. Suprotstavljajući se vladinom paketu štednje koji je predviđao kresanje budžeta za čitavih 16 milijardi evra, Vilders je rekao da bi sprovođenje tako radikalnog reza ne samo smanjilo kupovnu moć stanovništva i dodatno ugrozilo njegove najsiromašnije slojeve, nego i umanjilo izglede za ionako posustali ekonomski rast. Kao i sve radikalno desne i leve partije u EU krajnje nenaklonjeni Briselu - koji smatraju otuđenim centrom moći - Vilders i njegova stranka iskoristili su priliku da pokupe još neki poen dižući glas protiv nerealno visokih zahteva koje je pred zemlje članice zapravo postavila nepopustljiva Nemačka: „Ne želimo da naši penzioneri pate zbog diktatora iz Brisela“, izjavio je on. posustajanje Sve se ovo, da ne zaboravimo, dešava u jednoj od tradicionalno najstabilnijih evropskih ekonomija, jednoj od samo četiri članice evrozone koja još ima AAA kreditni rejting, i u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti za mnoge nezamislivo niskih šest odsto. U odnosu na, recimo, španskih skoro 24 odsto ovo deluje kao nedostižni ideal, ali je, s druge strane, ta stopa sada najviša u poslednjih šest godina, privreda je od zimus u recesiji, prihodi po domaćinstvu opadaju četvrtu godinu zaredom, a svaka osma holandska porodica muku muči da pokrije mesečne troškove (u Grčkoj je, inače, takvih porodica šest od deset)... Pitanje se, dakle, nameće samo od sebe, a verovatno ga je najsažetije formulisala En Holigan, dopisnica Bi-Bi-Sija iz Haga: ako Holandija nije u stanju da uravnoteži svoj budžet a da je to ne košta pada vlade, koja to onda članica EU može? Stoga ne iznenađuje što se poslednjih dana u evropskim medijima učestalo izražavaju otvorene sumnje u delotvornost donedavno zakovanog nemačkog plana za stabilizaciju evrozone: rigorozna štednja očito nije univerzalni odgovor na nekontrolisanu budžetsku potrošnju. Do pre nekoliko meseci, izgledalo je da je, s izuzetkom Velike Britanije i Češke, koje su odbile da potpišu fiskalni pakt, u EU postignut kakav-takav konsenzus oko toga da se iz krize može samo po nemačkom receptu. Stvari su se, međutim, u međuvremenu promenile, i sada je Nemačka sve usamljenija u stavu da je nemilosrdno smanjenje troškova jedini način oporavka. Svi se slažu da se dugovi i deficiti moraju da smanje; ali, drastična kresanja budžeta, a pre svega socijalnih davanja, neminovno dižu tenzije među najširim slojevima stanovništva, preteći da ugroze i sam socijalni mir. Političari to prosto ne mogu a da ne uzmu u obzir: ekonomska politika se možda diktira iz Brisela (neki bi rekli: Berlina), ali se na izborima ipak i dalje pitaju birači kod kuće. procep Otud Vildersova (iskrena ili ne, manje je bitno) briga za najugroženije; otud obećanje socijalističkog kandidata za predsednika Francuske Fransoa Olanda, favorita za pobedu u drugom krugu glasanja 6. maja, da će tražiti preispitivanje fiskalnog pakta, jer smatra da je podsticanje rasta i potrošnje, a ne iscrpljujuća štednja, pravi način da se izađe iz krize. Otud, konačno, mada svakako ne od juče, i jačanje radikalne desnice i levice posvuda u Evropi: sve izrazitije suprotnosti u društvu, sve veća centralizacija odlučivanja u EU i sve jači osećaj da se životima običnih ljudi upravlja bez imalo odgovornosti i osećaja solidarnosti u biračima stvara revolt i želju za radikalnim rešenjima. A u takvim uslovima, čitav koncept EU, zasnovan pre svega na mnogostrukim kompromisima, biva doveden u pitanje. Ili, kako je to u Gardijanu formulisao Ian Trejnor: „U procepu između poverenog mandata i onoga što se realno može postići, između politike i ekonomije, leži seme nove krize demokratskog legitimiteta.“ Još jedna kriza, dakle. Koju će biti još teže rešiti od ove fiskalne. Učestale smene vlada u EU od izbijanja dužničke krize Prva, druga... deseta Otkako je Evropsku uniju zahvatio vrtlog dužničke krize, na izborima ili bez njih pale su vlade u deset zemalja članica. Nije baš u svim slučajevima smena na vlasti bila isprovocirana isključivo krizom - jer, na kraju krajeva, nisu ni prilike iste u, recimo, Grčkoj i Finskoj. Ali, u svakoj od tih zemalja barem u nekoj meri stanje nacionalne ekonomije i(li) pritisak unutar Unije i, posebno, evrozone, da se stvari nekako dovedu u red imali su direktnog uticaja na to da do tih promena dođe. Niz je započet u Republici Irskoj u martu prošle godine, nastavljen u Finskoj u aprilu, te u Portugalu u junu; u sva tri slučaja, do promene vlade došlo je na izborima. U septembru je pala slovenačka vlada, u oktobru slovačka, da bi nove vlade s drugačijim političkim predznakom bile formirane posle vanrednih izbora u decembru u Sloveniji, odnosno u martu ove godine u Slovačkoj. Najviše prašine se, očekivano, ipak podiglo oko novembarskih smena u Grčkoj i Italiji, posle kojih su u te dve zemlje bez izbora instalirane tehnokratske vlade, po meri evropskih i globalnih finansijskih institucija. U slučaju Grčke taj tehnokratski kabinet će posle ovomesečnih izbora naslediti „regularna“ vlada, dok u Italiji do daljeg ostaje ova oktroisana. Prošlog novembra je na redovnim izborima došlo do promene vlasti i u Španiji, da bi ovog februara, posle masovnih protesta protiv drastičnog programa štednje, pala rumunska vlada. Nova, na čelu sa Mihajom Razvonom Ungureanuom, potrajala je čitava dva meseca, da bi prošle sedmice i ona otišla u istoriju nakon što je jedan broj poslanika vladajuće koalicije prešao na stranu opozicije i tako omogućio da joj se u parlamentu izglasa nepoverenje; doduše, iz razloga koji nemaju veze s tekućom krizom. Ne računajući, dakle, ovu rumunsku reprizu, prošlonedeljnim zbivanjima u Holandiji je broj vlada kojima je od početka dužničke krize istekao rok trajanja porastao na deset. Zasad.