Oranž vino i slatkiš umetnice

Dizajn hrane“ izraz je koji će mnogome bez razloga nacrtati onaj stripski upitnik iznad glave. Dizajn politike je naposletku došao do faze u kojoj je parlamentarna politika prevashodno pitanje lepog pakovanja, i tome se više niko ne čudi. A pakovanja na „Mikser design food“ sajmu hrane pride su bila zaista hranljiva. Devojke i momci iz mreže kreativaca „Mikser“ svoj prvi plus su dobili još pred ulaznim vratima, za „dizajn eksterijera“. Tek nekoliko barskih stolova i lejzi-begova koje su postavili ispred svoje kuće u Karađorđevoj ulici bili dovoljni da učine okolinu sasvim ugodnom, pokazavši time kako je lako osvežiti ovaj geografski izvanredan, a urbanistički neutešno tužan komad Beograda. Za ostale pluseve trebalo se skloniti sa onih spoljašnjih, Celzijusovih. Crvenilo lica dobrog dela posetilaca „Mikser kuće“ svedočilo je da su hit dana vina. Negotinska, župska, tikveška, lombardijska, bila su suviše brojna da ne bi ostavila facijalne tragove. „Mikser“ je gostima koji su ih mogli sve izdržati na nogama ponudio još i malu vinsku radionicu – pravilo se oranž vino, zabavni plod druženja belog vina sa pomorandžama koji je u Italiji pre pedesetak godina bio popularan, potom zanemaren, a sada je svetski ljubimac. Uz vino je potrebno i nekakvo meze, a u „Mikser kući“ bilo je svakakvog, pa i slovnog. Priliku da se predstave publici iskoristile su i dame iz onlajn časopisa „Mezze“, svežeg grupnog poduhvata ovdašnjih blogerki. Uskoro, čini se, skup glasova „fud“ neće asocirati samo na fudbal. „Naša je ’fudblogerska’ scena veoma zanimljiva. Evo u ćošku Marije Petrović, čiji je blog ’Palačinka’ proglašen jednim od sto najboljih na svetu. Pored nje je devojka čiji blog ima 500.000 posetilaca mesečno. Umrežile su se i napravile naš prvi onlajn gastronomski magazin“, objašnjava Nina Babić, jedan od osnivača „Mikser“ mreže. „Mikser design food“ ugostio je ukupno 44 izlagača, mahom malih, pa i porodičnih manufaktura, a Nina Babić kaže da je ideja vodilja bila pozvati svakoga ko ume da dizajnira ukus, napraviti sajam koji neće biti uštogljen poput uobičajenih, i time zaokružiti gastronomski ugođaj. Zato se od svega izloženog mogao na mestu napraviti dobar restoran – od slanog, vina i deserta, preko posuđa i drugih kuhinjskih potreba, do brzog kursa kuvanja, svega je bilo u ponudi „Mikser kuće“. Neko bi rekao da je tom zamišljenom restoranu nedostajao samo menadžer. Bilo je i menadžera. „Ja sam diplomirani menadžer, i kolače sam isprva shvatala kao hobi. Vremenom sam se u to zaljubila i odustala od menadžmenta“, rekla je Melani Milenković, jedna od nekoliko samostalnih i samoukih „slatkiš-umetnica“ u „Mikser kući“, čija je ponuda kućnih poslastica privukla priličnu reku posetilaca. Samouka je i porodica Dmitrović, koja je pred uobičajenim nevoljama iz Beograda pobegla za Ugrinovce, i tamo metodom pogrešaka i pogodaka pokrenula uspešnu proizvodnju kozjeg sira. Oni su svoj život uspešno dizajnirali, baš kao i „Mikser kuća“ svoj sajam hrane.