Plitko i beznačajno

Prateći dramaturški sled istoimene drame Vide Ognjenović, koreograf nas je gnjavio svojim neveštim naglašavanjem „aktuelnosti pokušaja krađe ljudskog identiteta“ i sakaćenja mita o uspešnoj ponosnoj prkosnoj ženi prošlosti. U tom prevodu daha života i sjaja istine, Mileva pretrpana i zamorena radnjom Preživeti Alberta dobila je samo na inventivnoj baletskoj muzici Marjana Nećaka. To je samo po sebi učinilo da igrači u ovoj nesrećnoj predstavi izveštačene koreografije svedene na plitku i beznačajnu ilustraciju ispraznih patetičnih odnosa, igraju mehanički, neubedljivo, stereotipno i krajnje siromašno. Na stranu što je takav postupak u baletu koji zahteva stalnu promenu tačke gledišta nedopustiv iako mu se dodaje pomalo začina sa svih strana pokret-slika-video-muzika-gluma, ima više radiofonskih kadrova nego igračkih scena estetizovanog uzleta poeme dances u osećaju spektakla, koji je koreograf očito tražio. I kada se predstava završila, u praznjikavoj dvorani, gledaoci a i mi hroničari, ostali smo pomalo prazni jer izgleda kako istina o našem nacionalnom baletu nije više u povišenom glasu umetnika, već u upitanosti što nam je trebalo ovo arheološko iskopavanje velikih vojvođanskih tema.