Čvrsto malo morgen

NJegova ideologija izgleda kao mešavina malo od Tita, uz dodatak malo Miloševića i prstohvata „Evrope“. Ona se sastoji od malo socijalizma, zabiberenog dozom nacional-populizma, ali i iz privida da postoji želja da se problemi rešavaju pragmatično. To se dopalo biračima. Tako je o Ivici Dačiću, lideru Socijalističke partije Srbije, švajcarski dnevnik na nemačkom Noje ciriher cajtung (Neue Zuerćer Zeitung) pisao u danu kada je postalo jasno da su, tokom četiri godine učešća u vladi, socijalisti uspeli da udvostruče popularnost. Nazvavši ga „istinskim pobednikom parlamentarnih izbora u Srbiji“, list se praktično složio sa prvom postizbornom analizom ponosnog naslednika Slobodana Miloševića na funkciji vođe SPS-a. Onom, prema kojoj se „još ne zna ko će biti predsednik, ali se sigurno zna ko će biti premijer“. Odašiljući tu nedorečenu, ali kristalno jasnu javnu poruku potencijalnim partnerima o ceni po kojoj bi pristao na koalicionu saradnju (u koju, prema nekim navodima, osim premijerske funkcije za njega lično, spada i pozicija ministra policije za još uvek neimenovanog vlasnika partijske knjižice crvene boje) odlično raspoloženi Dačić u nedelju je svom predimenzioniranom egu udovoljio i najavom da već sledećeg dana počinje kampanju za naredne predsedničke izbore. Koje će, kako je samouvereno naglasio, „sigurno dobiti“. POUZDANOST Ako je, uostalom, posle izbora 2008. uspeo da, veštom trgovinom, ostvari rekordni odnos osvojenog (malog) broja glasova i ogromne političke moći, zašto sada, sa 44 poslanička mandata, ne bi polagao pravo na premijersku fotelju i razvijao potonje predsedničke planove pride? Imala bi, doduše, oba Dačićeva potencijalna koaliciona partnera razloga da se, uprkos svemu, dogovore o formiranju „velike koalicije“ koja bi socijaliste poslala u - opoziciju. Naprednjaci, recimo, imaju čvrste osnove da ne veruju u Dačićevu tvrdnju da su „socijalisti pouzdani partneri“. Oni se, ili makar mlađa polovina liderskog dvojca Nikolić-Vučić, sigurno odlično sećaju onog Dačićevog gaženja postignutog dogovora o saradnji u Skupštini Beograda, na osnovu kojeg, pre četiri godine, gradonačelnik prestonice umalo da postane (tadašnji radikal) Aleksandar Vučić. I demokrate bi mogle da se mršte na tvrdnju o socijalistima kao pouzdanom partneru. NJima verovatno i dalje odzvanjaju u ušima predizborni nastupi dojučerašnjeg zamenika premijera i ministra policije, tokom kojih je, kao kakav ljuti opozicionar koji ama baš nikakve veze sa vođenjem zemlje u prethodnom periodu nije imao, sipao drvlje i kamenje po „onima“ koji su „uveli sistem neoliberalizma u kome važi pravilo uzmi, ukradi i beži“, koji „beže od problema da ne bi odgovarali na teška pitanja poput Kosova, Republike Srpske, ulaska u Evropsku uniju“ i koji se „naroda sete samo u vreme izbora“. Zna to Dačić odlično, pa je odmah nakon izbora preventivno pozvao na dogovor o formiranju vlade pre drugog kruga predsedničkih izbora, što se u momentu štampanja ovog broja NIN-a još nije desilo. Dačić takođe zna i da, čak i u slučaju postizanja dogovora Tadić-Nikolić, to ne znači da, nakon sledećih izbora, ne bi bilo one slavljeničke terevenke u prostorijama socijalista na Studentskom trgu, gde su, u nedelju uveče, veselom Dačiću tercirali srpski estradni „teškaši“ praćeni gromoglasnim trubačima. Jer, ako je, posle petooktobarskog debakla, uspeo da stranku podigne do pozicije najpoželjnijeg koalicionog partnera i reklamira je tako da tokom učešća u vlasti u vreme teške krize zabeleži ogroman rast, svakako bi umeo da eventualnu novu opozicionu poziciju i te kako uspešno „naplati“ na sledećim izborima. Onim, za koje je u nedelju uveče već prognozirao „sigurnog pobednika“. NEZABORAVNO Dačić je, uostalom, iako iskusan, i dalje dovoljno mlad političar, za koga tako dugoročno planiranje ne bi bilo naročito besmisleno. Zgodno je za poređenje: ako bi sledeći predsednički izbori na kojima Tadić neće imati pravo da učestvuje a Nikolić bi mogao prerasti starosni „cenzus“, bili održani u redovnom roku, za pet godina, Dačić bi tada tek slavio 51. rođendan. Odnosno, bio bi samo godinu dana stariji od Slobodana Miloševića u vreme kad je, prvi put postavši predsednik Srbije, započeo nezaboravnu eru svoje vladavine. A koje su se mnogi prisetili kada je postalo jasno da ključ formiranja buduće vlade Srbije najčvršće drži upravo Miloševićev najistaknutiji đak. Pre nego što, zbog asocijacija koje izaziva prognoza o Dačiću na poziciji sa koje je Milošević otpočeo razvaljivanje Srbije, počnu da razvijaju plan za lagano iseljenje iz zemlje, nekadašnji antimiloševićevski „šetači“ trebalo bi da se suoče sa nešto neposrednijom budućnošću. Onom u kojoj političar koji je obećao „ispravku 5. oktobra“ ima realne izglede da zaista postane premijer Srbije. Ili makar, prema jednoj drugoj verziji koja je u čaršijskom opticaju – ministar policije sa kontrolom i nad bezbednosnim službama koje mu u dosadašnjem mandatu nisu bile poslužene na koalicionoj tacni. Ključno pitanje za tu budućnost moglo bi da glasi: da li su predizborne poruke potencijalnog premijera Ivice Dačića bile namenjene samo animiranju nekadašnjeg Miloševićevog izbornog tela da svoj glas pokloni „transformisanim“ socijalistima ili je reč o istinskim uverenjima koja bi mogla biti realizovana u praksi? POPULIZAM Dačićeva predizborna kampanja, naime, vrvela je od populističkih poruka – od, recimo, tvrdnje da „ne treba ni da ulazimo u Evropsku uniju ako ćemo ući poniženi“ (paralelno sa samohvalisanjem o zaslugama za viznu liberalizaciju), preko pretnji hapšenjem stranim investitorima koji ne dozvoljavaju osnivanje sindikata u svojim kompanijama, do najave šut-karte za Međunarodni monetarni fond. I sve uz evociranje za mnoge zastrašujućih uspomena na sopstvenog političkog oca: „Slobodan Milošević je u Kosovu Polju svojevremeno rekao - niko ne sme da vas bije, a ja posle 25 godina kažem - niko ne sme da vas laže”...„Oni misle da će podeliti vlast u Srbiji, ali moram da ponovim ono što je Milošević rekao – malo morgen“... Jeste da je titulu „najevropljanin 2009“ dobio „zbog reforme SPS“, ali reformistički imidž mu se ipak nije ozbiljnije zapatio, što bi moglo ići u prilog prognoze o pokušaju sprovođenja demagoških predizbornih obećanja. Ipak, nekog uticaja na ostvarljivost Dačićevih nauma imaće, svakako, i njegovi potencijalni koalicioni partneri. Što znači da sve to što je obećao, kao što je u srpskoj politici čest slučaj - može da bude, ali ne mora da znači. A i ako bude, neće biti samo njegovo delo. Prekaljeni lider socijalista, uostalom, odlično zna da u politici ponekad nije toliko bitno šta se govori, već kojim tonom i u kom trenutku se to čini... Da zvuči čvrsto, a posle ćemo da vidimo. Čovek koji je samo nekoliko sati po zatvaranju biračkih mesta počeo da šalje ucenjivačke poruke i gradi imidž „gazde Srbije“, već je, uostalom, pokazao da zavidnu veštinu vožnje slaloma između različitih političkih stavova i poruka. Tako je, recimo, umeo da u kratkom periodu vrluda od tvrdnje o „Kosovu i Metohiji zauvek u Srbiji“ do predloga o razgraničenju između Srbije i Albanije, uz obrazloženje da to „nije predlog da se izda Srbija, nego da se sačuvaju Srbi na Kosovu i da se Srbija spasi od nacionalnog debakla“. Ili da se strmekne od stava da je „zbog bezbednosti u regionu potrebno održavati ravnotežu straha“ do ocene da se „Kosovo danas ne brani na barikadama, već mudrom politikom“, te da je „svako rešenje“ za pokrajinu bolje nego trenutna, izuzetni teška situacija. I da sve to, ne samo politički preživi, već i zasluži titulu „istinskog izbornog pobednika“ u Srbiji godinama navikavanoj na gubitništvo. Poruke biračima „Izbori 6. maja su prilika da se ispravi sistem neoliberalizma uveden posle 5. oktobra, u kome važi pravilo – uzmi, ukradi i beži. [...] Zato pozivam građane da promene takvu politiku 6. maja, kako se ne bi dogodilo da žrtve ponovo glasaju za svoje dželate.“ „Mi smo jedini predali izbornu listu po danu, jer je naša politika jasna kao dan. Na Đurđevdan, 6. maja, pravi se razlika između Srbije kakva je danas i kakva treba da bude. Očekujem da olovka tog dana bude u rukama Svetog Đorđa koji će ubiti aždahu.“ „Srbiji treba čvrsta ruka koja će voditi državu. Kada kažem čvrsta ruka ne mislim na diktaturu, već na ruku koja ne drhti. Zato sam ja kandidat za predsednika Srbije.“