Deradikalizacija

I tako, korak po korak, mic po mic, srpski radikali zamakoše u vanparlamentarnost, odoše u istoriju u koju, ako ćemo pravo, nikada nisu čestito ni zakoračili. Moglo bi se reći da je istorijski smisao Radikalne stranke bio projekat skretanja Srbije izvan svih istorijskih tokova i pokušaj da se na tom skliskom terenu formira jedna mnogo veća Srbija, „vekovni san“ neprikosnovenog radikalskog vođe, Šešelja, san koji se sticajem nepovoljnih okolnosti nije ostvario ili se ostvario u naopakom smeru, kao smanjenje (koliko-toliko) postojeće Srbije. Bilo bi ipak nepošteno poricati da su radikali postigli zapažene rezultate u politici. Jedan od tih rezultata, koji će ovu zemlju skupo koštati još dugi niz godina nakon radikalskog odlaska iz parlamenta, jeste totalno snižavanje svih kriterijuma i ukidanje svih sistema vrednosti, osim onih čisto „srpskih“. Budući da dominantni ton na političkoj sceni ne određuju oni najbolji i najsposobniji, nego najgori i najgrlatiji, sveopšta radikalizacija srpske politike bila je logična posledica radikalske avanture, u kojoj je značajnu ulogu, tako bar kažu dobro obavešteni izvori, odigrala jedna tajnovita ovdašnja služba. Da bi doskočili rastućoj radikalskoj popularnosti, sve su se pretpetooktobarske srpske stranke, neka manje, neka više, spremno odale populizmu i naglašenoj patriotskoj retorici. U pošešeljenosti je najdalje odmakla u početku urbano konzervativna Demokratska stranka Srbije, koja je za razliku od radikalskih uzora, na ovim izborima prekoračila cenzus, tako da će pitoreskne „patriotske“ ideje još neko vreme imati parlamentarnu prođu. Ruku na srce, ni ostale se stranke nisu nešto naročito istakle u deradikalizaciji, a za to postoji više razloga, od kojih se većina pokazala u toku (večite) predizborne kampanje. Za razliku od ogromne većine nastavljača njegovog dela, Šešelj, rodonačelnik srpskog radikalizma, veoma je inteligentan čovek, uz to dobro upućen u političku filozofiju i - pretpostavljam - upoznat sa jednim ozloglašenim, a opet popularnim delom ciničnog Firentinca Makijavelija. Ne bih se ja baš kladio da Šešelj, samo da je na raspolaganju imao bolju „bazu“ i protivnika malo uljudnijeg od ondašnjeg SPS-a ne bi stasao u uzornog demokratu. Pragmatičan, međutim, kakav je, odmah je uočio da se srpskim masama najbolje manipuliše hlebom, na jednoj i strahom, na drugoj strani. Počivši Milošević je, da kažemo, prostakluku postavio najviše standarde, a civilizacijske kriterijume spustio ili ukinuo, kako se čini, za sva vremena; Šešelj, naprosto, nije imao kud. Morao je da igra u skladu sa pravilima, što mu, s obzirom na karakter, nije padalo naročito teško. Šešelj je tako u nekoliko navrata ugrozio Miloševićevu vlast, ali bi se uvek neka čudna sila, koju takođe povezuju sa onom tajnovitom službom, isprečila na putu njegovog zvezdanog uspona. Priča se, ne bez osnova, da je Šešelj na predsedničkim izborima pobedio Milana Milutinovića, ali da se na vreme povukao, iz nikada čestito rasvetljenih „patriotskih“ razloga. To prokletstvo se, izgleda, prenelo i na uljuđeniji radikalski derivat – Srpsku naprednu stranku, sastavljenu od sve samih dobrih ljudi koji, kako bi to rekao Daniil Harms, nikako da uhvate korena. Bilo bi, međutim, krajnje pogrešno krivicu za sve srpske nevolje svaljivati na radikale i njihovog vožda Šešelja. Sa druge strane, bilo bi lekovito zapitati se: ne postoji li nešto u takozvanom srpskom nacionalnom biću što neprestano proizvodi i hrani šešeljizam. Kao što bi isto tako bilo pogrešno, ili još pogrešnije, svaljivati drvlje i kamenje na pleća „nacionalnog bića“ jer je to „nacionalno biće“ veštačka tvorevina proizvedena kretenizacijom „širokih narodnih masa“, koju političke elite već dva veka sistematski sprovode. Nisu, naravno, sve srpske elite bile, niti danas jesu radikalne kao Šešelj i radikali, ali ni svi nemački nacionalisti nisu nameravali da idu onoliko daleko koliko je otišao Hitler. Rešiti se radikala pokazalo se kao relativno lak posao. Sa deradikalizacijom srpskog društva i srpske politike, ići će mnogo teže.