Pobeda profesionalnog ucenjivača

Srpski demokratski eksperiment dotakao je dno 6. maja, kada je sopstvenim priznanjem, a zatim i aklamacijom svojih političkih protivnika, za pobednika izbora proglašen Ivica Dačić. Ovaj profesionalni ucenjivač Borisa Tadića i dokazani ispaljivač Tomislava Nikolića pobedio je na izborima, dobivši neverovatnih 16 odsto glasova od ukupnog broja izašlih birača, to jest petsto hiljada. Dakle, od prošlih izbora ništa se nije promenilo, jer je i tada Ivica bio pobednik. Tada su se pre izbora, doduše, širili tračevi kako su Tadić i Dačić napravili dil, po kome će SPS ući u Socijalističku internacionalu, ako s radikalima i onim što će četiri godine kasnije „izrasti“ u „različak“ ne napravi vladu. Izborna istina je, kao i obično, bila malo drugačija od trača, jer se ispostavilo da je s Dačićem napravljen dil, ne da ne uđe u vladu s „različkom“, nego da postane zvezda vlade u koju će ući sa Tadićem. Kad se pogleda ministarski kadar kabineta Mirka Cvetkovića, očigledno je da je „krizna“ vlada bila sjajna pista da se njom zaleti aviončić Dačić i sa sedam posto odleti na „neverovatnih“ šesnaest. Ovog puta, pre izbora se proneo trač da će Ivica Dačić biti novi premijer, stoga bi bilo najpametnije da razmotrimo ko bi mogli da budu njegovi koalicioni partneri. Najverovatniji izbor je njegov tvorac, Boris Tadić (kažem Tadić, a mislim na DS), tim pre što je opcija B još jedan Tadićev proizvod, Tomislav Nikolić (kažem Nikolić, a mislim na SNS). Nikolić, šampion u moralnim pobedama na izborima i njegov partner Aleksandar Vučić doživeli su, odmah po završetku izbora 2008, evropejsko prosvetljenje, pokrali mandate radikalima, napravili Srpsku naprednu stranku i prohodali evropskim putem, sa koga ne skrenuše čak ni pošto je pola evrozone upalo u recesiju i dužničko ropstvo. Danas smo stigli do apsurda u kome proevropsku vladu (najverovatnije u zavisnosti od rezultata drugog kruga predsedničkih izbora, al’ ne mora da znači) mogu da sastave Dačić i Tadić, odnosno Dačić i Nikolić, uz prstohvat Čede ili Dinkića, u zavisnosti od toga kakvu će čorbu naša politička „elita“ da nam zaprži. U trenutku dok ovo pišem, još se ne zna da li su radikali prešli cenzus, pa nije sigurno da li postoji prostor i za košmar svih demonstranata iz devedesetih, odnosno scenario u kome Nikolić izjavljuje da se sve vreme pretvarao, zaklinje se na vernost vojvodi Šešelju i, zajedno s „različkom“ i pravim radikalima stvara antievropsku vladu! Mada, kad se setimo Dačićevog izvornog tvorca, Slobodana Miloševića, vidimo da Dačić i u toj varijanti ima koalicioni potencijal! No, ma kako uzbudljivo izgledao, ovaj košmar teško je ostvariv, naročito kad se baci malo bolji pogled na naše političare, pa im se na rukavima ukažu tanane niti koje poteže neko drugi. Već posle izbora 2008. bilo je jasno da je naš život zapravo sedenje u publici na lutkarskoj predstavi, koja može da potraje i duže od života. Stoga moramo što pre pobeći iz tog pozorišta, jer, sedeći u publici nećemo sa sigurnošću da provalimo čak ni ko su ti što našim podgojenim i prerano osedelim političarskim lutkama potežu konce. Mentalno bekstvo iz Lutkarskog pozorišta „Srbija“ izvešće nas pravo u jugoistočni kvart  zamišljenog grada Evropa, a tamo... gore banke, padaju vlade, ljudi gaze jedni po drugima, policija hapsi i pendreči, beži se na privremeni rad u Argentinu, bankrot ovde, bankrot tamo, spasavaj se ko može i verovatno bar neko ko kaže: „Vidi, sranje na sve strane, a ove budale i dalje sede u lutkarskom pozorištu“. Posle ovih izbora, pojam „pobednika“ menja se do te mere da bi trebalo razmisliti o preoblikovanju Meštrovićevog spomenika na Kalemegdanu, kako bi malo više podsećao na pobednika iz pravog života, Ivicu Dačića. A biračima bi najpametnije bilo da sebe dožive kao građane Evrope, da pažljivo prate razvoj situacije u komšiluku (kažem komšiluk, a mislim na Grčku, Italiju i Španiju) i da spremno dočekaju ono što će sutra tamo da se desi, jer će se prekosutra desiti i kod nas.