Cena neodlučnosti

Ovo je pljačka, a ne privatizacija. Privatizacija je cunami koji je poharao Srbiju. Rezultati privatizacije - trećina neuspešno prodatih, bezbroj propalih preduzeća, ogroman broj radnika na ulici... I još toliko prebogatih pojedinaca i političara. Ovako efekte privatizacije komentariše većina građana. Skoro da i nema, ili su pak suviše tihi, onih koji će se pohvaliti da su u dvanaestogodišnjem procesu privatizacije profitirali. Stotine hiljada radnika požaliće se kako su dolaskom novog vlasnika oni ostali bez posla, dok su se tajkuni bogatili jeftinom kupovinom preduzeća. Kupci se, pak, žale da nisu znali šta kupuju, a učesnici na tenderima i aukcijama kako su one često nameštene. Tako jedan NIN-ov izvor priča kako je njegovog prijatelja dva dana pre održavanja aukcije pozvao konkurent i ponudio mu novac da odustane od učešća na licitaciji. Iako bi trebalo da je spisak učesnika tajna. Sa druge strane, kao u nekoj paralelnoj stvarnosti, Agencija za privatizaciju ima drugačije podatke. Analizirajući dosadašnji proces privatizacije i poredeći rezultate u prodatim i neprodatim preduzećima, zaključilo se da su u privatizovanim firmama prihodi u poslednjih deset godina porasli za više od 50 odsto, produktivnost je povećana četiri puta, a ogromna većina firmi sada ne prave gubitke, za razliku od vremena kada su bili društvena svojina. NIN je istraživao da li je Srbiji bila potrebna privatizacija, i kakva, ako od nje danas peru ruke i političari i veći deo javnosti. PARADOKSI Za razumevanje ovog, reklo bi se, paradoksa, čini se da nije ključno ni to što su prodata preduzeća povećala svoje prihode, za razliku od društvenih koja stagniraju, ni to što su od gubitaka prešli na stvaranje profita, koliko je bitna činjenica da su od početka privatizacije posmatrana privatizovana i neprivatizovana preduzeća u Srbiji broj radnika smanjila za ogromnih 58 odsto! Iako analitičari Agencije ističu da ovo nije posledica privatizacije, jer je broj radnih mesta gotovo jednakim tempom padao i u preduzećima koja nisu privatizovana, ovakav podatak jasan je odgovor zbog čega se ni postpetooktobarska vlast u Srbiji ne hvali rezultatima ovog procesa. Naprotiv. Privatizacija se i iz njihovih usta uglavnom pominje kroz prebacivanje odgovornosti za sporne prodaje ili malverzacije koje su se dešavale u tim prodajama. Tako je visoki funkcioner jedne od vladajućih partija u jeku izborne kampanje priznao da je Srbija pala na ispitu privatizacije. Važeći Zakon o privatizaciji danas u Srbiji ne bi mogao biti izglasan, uveren je Marko Paunović, iz Centra za liberalno-demokratske studije. Iako veruje da privatizacija u Srbiji nije bila nikakva „šok terapija“, već naprotiv spora i traljava, Paunović kaže da bi otpori takvom metodu prodaje preduzeća danas bili neuporedivo veći. On smatra da vlast nije pogrešila kada se odlučila za privatizaciju prodajom na tenderima ili aukcijama, ali napominje da je takav proces evidentno imao mnogo manjkavosti, zbog čega se u javnosti i stvorio veliki otpor. „Verujem da kupci često nisu znali šta kupuju i da su zbog komplikovanijeg i lošijeg stanja u preduzeću od onog koje im je prikazano, kasnije odustajali od tog preduzeća. Takođe, greška je napravljena i kada je kupcima omogućeno da cenu isplaćuju na rate pa su oni mogli da kupljeno preduzeće kasnije vrate Agenciji, odnosno da ne plate celu kupoprodajnu cenu“, kaže Paunović. Kao najvažniju manjkavost on ističe neodlučnost države da na vreme likvidira propala društvena preduzeća, zbog čega i nakon 12 godina privatizacije imamo više od 500 preduzeća u restrukturiranju, koja odavno niko ne želi da kupi. I ekonomista Danijel Cvjetićanin, inače protivnik ovakvog modela privatizacije, kaže da ne sumnja u rezultate istraživanja Agencije za privatizaciju. „Jasno je da je privatno upravljanje preduzećima efikasnije i bolje od državnog i da su neka prodata preduzeća povećala svoje prihode i profitirala“, kaže on. Ipak, za njega su efekti ovog procesa slabi, jer privatizacija u Srbiji nije dala rezultate kakve je vlast očekivala i najavljivala. „Problem je što se Agencija hvali pozitivnim efektima prodaje preduzeća, ali se zaboravlja činjenica koliko je onih neprodatih. Kao i koliko ih je propalo posle privatizacije. Nije sporno da je u nekim prodatim preduzećima bolje, ali je sporno što je takvih preduzeća malo. A mnogo je onih u kojima je situacija očajna“, kaže Cvjetićanin. INTERESI Za razliku od Paunovića, Cvjetićanin smatra da je vlast u Srbiji donela pogrešan zakon, „najverovatnije pod pritiskom stranih konsultanata“, te da je ovakva privatizacija uništila tržište kapitala u našoj zemlji. „Na vreme smo upozoravali da će ovakav zakon uništiti berzu i smanjiti konkurentnost srpske privrede. Ali vlast nije imala snage da se suprotstavi interesima moćnijih. I umesto da je zadržavala stari zakon o svojinskoj transformaciji, koji se pokazao kao dobar, odlučila se na model prodaje. Ovo je u stvari bila burazerska privatizacija ili baronska podela imovine, kako god hoćete“, kaže Cvjetićanin. Drugi kritičari podsećaju da su zakoni o preuzimanju i investicionim fondovima usvojeni tek 2006, praktično tek kada je prodato sve što je vredelo, a sve to u interesu krupnog kapitala koji je nastojao da se pre svega dočepa dobrih lokacija i atraktivnih nekretnina. Podsetimo, zbog podržavljenog zemljišta i nerešenih svojinskih odnosa, kupci preduzeća su zajedno sa firmama dobijali i vredno zemljište po cenama nižim od tržišnih, jer to zemljište tada nije vrednovano. Paradoksalno je i to što će protivnici privatizacije istaći bezglavu prodaju u kojoj je jedino bilo bitno pribaviti što više novca za državnu kasu, dok će zagovornici opet tvrditi da privatizacija nikako nije bila brza. Uostalom, ni posle 12 godina nije okončana. I jedni i drugi se slažu da je najmanje bila efikasna. Ne bi trebalo zaboraviti ni nedovoljnu kontrolu poslovnih rezultata učesnika na licitacijama za prodaju društvenih preduzeća, baš kao što se nije proveravalo ni poreklo novca kojim su se kupovala domaća preduzeća. Sagovornici NIN-a, ipak, nemaju dilemu da je Srbija morala privatizovati društvene firme, jer bi u protivnom one sigurno propale. A najbolja ilustracija za to je toliko osporavana prodaja 51 odsto kapitala NIS-a ruskom Gaspromu zahvaljujući kojoj je monopolista na tržištu u gubicima postao najprofitabilnija kompanija u Srbiji. Nevolja je, međutim, što je broj uspešno prodatih preduzeća u Srbiji premali. A spisak loših predugačak. Tako se ni građani više ne sećaju da je skoro tri milijarde evra, koliko se u državnu kasnu slilo prodajom preduzeća, potrošeno na penzije i plate zaposlenih u preglomaznom javnom sektoru. Umesto toga, u sećanju su im ostale mnogobrojne afere, trećina raskinutih ugovora o privatizaciji, nameštene privatizacije, zloupotrebljena ovlašćenja i stotine hiljada očajnika koji sada ne mogu da nađu drugi posao. Skor U Srbiji je od 2001, tačnije od početka primene Zakona o privatizaciji, prodato 2.284 preduzeća. Za isto vreme, raskinuta su 644 privatizaciona ugovora. Najveći broj preduzeća prodat je u Vojvodini (493), a najmanji u Beogradu (278). Zanimljivo, najznačajniji prihod od privatizacije ostvaren je u najsiromašnijim delovima zemlje, istočnoj i južnoj Srbiji i to više od pola milijarde evra. Ovome treba dodati i da 85 odsto tih prihoda dolazi od prodaje dve fabrike duvana, u Nišu i Vranju, kompanijama Filip Moris i Britiš-ameriken tobako. Sa druge strane, Šumadija i zapadna Srbija imaju najveći napredak u pokrivenosti uvoza izvozom zahvaljujući najvećem broju izvozno orijentisanih privatizovanih preduzeća.