Provokacija erotskog šika

Posle Mana Reja, Helmut NJutn (1920-2004) je drugi fotograf kome je u Gran paleu, u srcu Pariza, priređena retrospektivna izložba. Sudeći po dugim redovima koji se svakodnevno formiraju odmah po otvaranju vrata jugoistočne dvorane palate, NJutnova izložba se već može smatrati događajem sezone. Uostalom, na nju se dugo i čekalo. Od smrti jednog od najuticajnijih fotografa svih vremena, ovo je prvi put da francuska publika može videti njegov bogati umetnički opus. A većina njegovih najsmelijih i najprovokativnijih fotografija nastala je upravo u ovom gradu. Helmut NJutn je bio istinski miljenik modnog i umetnički subverzivnog Pariza kome je poklonio 22 najznačajnije godine života i rada. Stavljajući na uvid preko dvesta fotografija Helmuta NJutna po izboru njegova supruge DŽun Braun NJutn, koja je i sama dugogodišnji fotograf, Gran pale je ispravio veliku nepravdu. Retrospektiva „NJutn predstavlja NJutna“ prikazuje se kroz glavne teme u radu proslavljenog fotografa: modu, aktove, portrete, seks i humor. Čine je uglavnom originalni radovi ili prvi primerci urađeni pod nadzorom samog umetnika. Izloženi su obični polaroidi, radni primerci u različitim veličinama ali i njegova monumentalna dela. I sve je dopunjeno medijskim materijalom i filmom „Helmut by June“, koji je uradila njegova supruga, a svedočanstvo je NJutnovih navika, metodologije rada, načina na koji je birao ambijente i zanimljivih opaski o tome šta očekuje od modela i fotografije. Sve je složeno tako da posetilac na samom ulazu u galeriju može osetiti eksploziju erotske energije koja ispunjava prostor, prska sa zidova i izbija sa fotografija. UVRNUTOST To je, dakle, taj moćni NJutn, koji je izgradio jedinstven pristup modnoj, reklamnoj i komercijalnoj fotografiji, razbijajući tabue, savršeno provokativan, ironičan i uvrnut, koji teži da uhvati lepotu, erotiku, ponekad nasilje, dekadenciju, luksuz, moć, kroz čije se fotografije provlači ideja erotizma, telesnosti iza telesnosti, fetiša iznad fetišizma, uživanja samo kroz želju... NJutn koji se poigrava žanrovima i kreira sasvim nove, meša stilove uspostavljajući sopstveni, ruši kategorije akta, portreta i modnih fotografija i sve to ponovo stvara i spaja na svoj osobeni, smeli i raskalašni način. I slavi telo žene, kao što slavi slobodu. Bez obzira na to da li su ta tela odevena ili razgolićena, izobličena ili savršena u svojoj eksplicitnosti, ona zrače snagom i samouverenošću i potpunim odsustvom stida. Ona su živa, ponekad zastrašujuća u atmosferi pariskih pločnika, javnih kuća i bordelskih svetiljki, hotelskih predvorja i pansiona, stepeništa i haustora, zlostavljana ili pohotna. Dolaze iz prostora sanjarija, nedostižnog ili zabranjenog, iz morbidne i halucinantne maštarije. „Želim da uradim sve što je zabranjeno, sve što vi ne smete“, govorio je NJutn, opisujući žene na svojim fotografijama kao apsolutno slobodne. One preuzimaju, objašnjavao je, punu odgovornost za slobodu svojih tela koja su otvorena za sve fantazije. A njegova fotografska fantazija, izgleda, rođena je u ranom detinjstvu kada ga je njegov stariji polubrat, još kao sedmogodišnjeg dečaka upoznao sa Ernom la Ruž, prostitutkom koja je nosila uske crvene visoke čizme i bič. Tu sliku smatrao je temeljom svoje fotografske uobrazilje. Kao što nikada iz njegove podsvesti nisu iščezle slike berlinskih ulica u vreme kada se budio fašizam, golih žena ogrnutih krznenim kaputima, zatim studija čuvene Else Simon, poznate kao Yve, kod koje je učio fotografiju i njenog odlaska u logor Aušvic gde je ubijena. Na njegov umetnički senzibilitet uticala je upravo ta dekadentna atmosfera berlinskih kabarea gde je nagost bila uobičajeni dekor svakodnevlja. Nešto od te atmosfere moglo se osetiti i na izložbi u Parizu, u impozantnosti „Velikih aktova“, fotografijama iz serije „Dolaze“ koje predstavljaju povorku žena osvajačica u verziji gole i obučene, ili u fotografijama golih žena koje bez stida gledaju pravo u kameru i snagom dominiraju nad posmatračem. I mada je Helmut NJutn svoj umetnički vek proveo uglavnom izvan Berlina, iz kojeg je njegova jevrejska porodica otišla pod najezdom fašizma 1936. godine, on je uvek ostao nostalgično vezan za grad svoje rane mladosti kome je, nekoliko meseci pre nego što je poginuo u saobraćajnoj nesreći na Sanset bulevaru u Los Anđelesu, poklonio ogromnu kolekciju svojih radova. BIZARNOST Mašta, ekstravagancija i bizarnost, karakterisale su NJutnov rad. Zbog svoje nestrpljivosti da odmah sazna kako će određena situacija izgledati na fotografiji, na setovima je često koristio polaroid kameru. Kada je 1992. godine odlučio da neke od tih fotografija objavi bio je žestoko kritikovan, pa više nije pokazivao svoje polaroide. Na sreću, njegova supruga je sačuvala preko 300 polaroida sa ličnim NJutnovim komentarima. Neki od njih izloženi su i na retrospektivnoj izložbi u Parizu. „Helmut je uradio ono što se nijedan fotograf pre njega nije usudio, razbio je tabue, razbio je forme i fotografske kodove. Čak i kad su nage NJutnove žene deluju moćno, i uvek su na visokim štiklama. One su elegantne buržujke, ali nikad seksi objekti. NJegovi su aktovi poput statua. Mogu da stoje rame uz rame sa Velaskezovim“, zapisao je komesar izložbe Žerom Nutre. To se naročito vidi u seriji velikih aktova, dva metra visokih fotografija nagih žena na visokim potpeticama. Pomeranje granica radovalo je NJutna, zato je fotografisao žene u muškoj odeći sa jakim erotskim nabojem, prikazivao ih je kao Amazonke sa naznakom seksualne izopačenosti, opasnosti ili fetišizma, koristeći sado-mazo rekvizite, pseće ogrlice, lance, pa čak i sedla. Zbog toga je mnogo puta izazvao bes feministkinja. A on je za sebe govorio da je samo profesionalni voajer. On fotografiše lica u ekstremno krupnom planu, pod svetlima koja otkrivaju svaki detalj, bilo da se radi o Katrin Denev, Pikasu, Daliju, Le Penu ili Klaudiji Šifer. Portreti moraju biti direktni i prožeti individualizmom. Nikada nije dorađivao i intervenisao na fotografijama. One su bile „ono što vidi“. Takva je bila i njegova modna fotografija, nikad retuširana. Modnom fotografijom je počeo da se bavi 1946. godine i odmah napravio revoluciju. Deset godina kasnije radovi su mu objavljivani u australijskom Vogu. Odmah potom je usledio godišnji ugovor za britansko izdanje ovog prestižnog magazina. NJutn prelazi u London. Ali, urednik nije pokazao mnogo razumevanja za erotski šik razbarušenog NJutna, pa mu je skrenuo pažnju: „Dame se, Helmute, ne naslanjaju na ulične svetiljke“. Početkom šezdesetih zato prelazi u Pariz, gde su ulične svetiljke ukazale gostoprimstvo golom telu. I narednih godina eksplodiraju njegov stvaralački opus i svetska slava. SMELOST Za mnoge fotografije koje je objavio u Vogu i Harper Bazaru i danas je teško poverovati da su se našle na naslovnim stranama ovih magazina. Čak je i Plejboj u to vreme strepeo od njegove uvrnute seksualnosti. O tome je svedočio: „Bio sam saradnik časopisa Plejboj dvadesetak godina. Moje fotografije su se čak i njima činile previše riskantnim za objavljivanje. U jednom trenutku su me zamolili: ‘Molim te uradi nešto za nas… ali ništa tako nastrano kao što radiš za francuski Vog’. A on je tvrdio kako savršena modna fotografija treba da liči na scenu iz filma ili paparaco fotografiju – na sve osim na ulickanu modnu fotografiju. Kada je trebalo da snimi reklamu za bulgari dijamante, stavio je dijamantsku narukvicu i prsten sa safirima na negovanu ruku manekenke koja čerupa kokošku. Za vreme snimanja devojka postaje moja kreacija, govorio je NJutn. „Uostalom, pred mojim objektivom prodefilovale su najlepše žene sveta, uređene i našminkane od strane najveštijih frizera i šminkera, što ih unapređuje u umetničko delo. Načini na koje žena postaje savršena jako me zanimaju. Čak sam posebnom odlučnošću nastojao pronaći odlučujući trenutak snimanja i nisam uvek bio zadovoljan postignutim. Razlog je i činjenica da odbacujem spontanost.“ Potvrdu za tu tezu možemo naći u i u filmu koji je prikazan na izložbi. Poznata manekenka Sindi Kraford silazi niz stepenište u raskrojenoj haljini koja leprša oko njenih nogu i otkriva joj butine. NJutn je vraća nekoliko puta. Potom traži da silazi po dva stepenika odjednom. „To je taj trenutak“, rekao je kad je njen mišić na butini dobio tu traženu oblinu, zategnutost i vretenastu napregnutost. NJutn je isticao kako u tehničkom smislu nije previše komplikovan jer radi „iz jedna torbe“. Dve kamere sa po tri objektiva, blic i jedan asistent, bili su sve što mu je bilo potrebno. Umesto mnogo komplikovane opreme bilo mu je važnije da razmisli o onome što će fotografisati. Zbog toga su kritičari isticali da je ovaj majstor zabranjenih tema ostavio ozbiljan trag i kao hroničar visokog društva. Helmut NJutn je bio komercijalni fotograf, ali je ipak odbijao da fotografiše ljude koji mu se ne dopadaju. „Volim da fotografišem ljude koje volim, kojima se divim, poznate i posebno one ne toliko poznate“, govorio je. I pored toga što je umeo da kaže: „Svoje modele gledam kao što farmer gleda svoje krave“, njegove fotografije svedoče koliko je obožavao svoje modele. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada. Strast prema bordelu Odlaska iz nacističke Nemačke Helmut NJutn seća se kao krstarenja Mediteranom, kad je „zaglavio sa udatom tridesetogodišnjakinjom“. I još dodaje: „Morate shvatiti da je za nas Jevreje taj brod bio rajsko ostrvo, jer nas konačno niko nije mogao povrediti. Svako veče smo plesali, napijali se i vodili ljubav. Ja sam oduvek sedamnaestogodišnje devojčice smatrao manje uzbudljivim od starijih žena: glamuroznih, sofisticiranih i punih seksepila.“ Pet dolara koje je imao pristigavši u Singapur odmah je potrošio u bordelu, objašnjavajući kasnije da mu je lični osećaj za finansije uvek govorio kako nema razlike između imati pet dolara u džepu i biti bez prebijene pare. Ceo život sa DŽun Susret sa glumicom DŽun Braun, koja je radila pod pseudonimom Alis Spring, za NJutna je bio veoma značajan. Uprkos njenoj promiskuitetnoj prirodi i vrlo liberalnim pogledima na ljubav i seks, venčali su se i ostali u uspešnom braku do kraja života. Kako partnerstvo može da funkcioniše i pored specifičnosti profesija, hedonističkog pristupa životu, ljubavnih afera, izmišljenih ili ne, Helmut NJutn kaže: „Ja sam feminista. Ukoliko posao u inostranstvu završim ranije nego što je bilo planirano, uvek pozovem DŽun s aerodroma. Nikada nisam želeo da je iznenadim. Smatram da je to jedino ispravno, čak i posle pedest i četiri godine braka.”