Jači smo od sudbine

Jedino mi je vozač priznao da sam ga uzrujao. Nakon što sam uz popriličnu pomoć fotoreportera i popriličan broj psovki obukao zaštitno odelo i gasmaskirao se, banuo sam pred Bojana. Grimasi nelagodnosti dodao je izjavu da izgledam jezivo. A Bojan nije ni Vinčanac ni Leštanin. U Vinči i Leštanu izazvao sam veoma malo straha od nepoznatog, i nimalo straha od poznatog. A Klerensa Medisona Dalija, saradnika Tomasa Edisona, radijacija je ubila još 1904, svega 39 godina starog. Nije mu pomogla ni amputacija obe ruke. Godinu pre toga Edison je prestao da istražuje rendgenske zrake rekavši „Plašim ih se“. Nisam, naravno, jedini koji je šetao Beogradom preteće obučen ili naoružan, a pred kime su Beograđani ostali flegmatični. Umetnica Milica Tomić 2010. se kroz centar glavnog grada prošetala noseći u jednoj ruci ceger, a u drugoj „kalašnjikov“ ne izazvavši niti jednu reakciju burniju od začuđenog pogleda. Nije onda čudno što ni pojava čoveka u zaštitnom odelu u naseljima najbližima Institutu za nuklearne nauke nikoga nije ozbiljno zabrinula. Pa ipak, posledice zračenja su 1934. ubile prvog naučnika koji je osvojio „Nobela“ i za fiziku i hemiju, prvu profesorku pariskog univerziteta, prvu ženu sahranjenu u čuvenom pariskom Panteonu, Mariju Kiri. Treba priznati da nam je ponešto nedostajalo na planu uverljivosti. Upućeni posmatrač mogao je primetiti da odelo koje nosim jeste dobra zaštita od štetnih gasova i tečnosti, ali da ne bi mnogo pomoglo protiv radioaktivnih materijala, i da više nalikujem nekom od sporednih likova koji su dezinfikovali Opštu bolnicu u „Varioli veri“ Gorana Markovića. Poređenje sasvim umesno, uzgred, jer je radijacija 21. veku isto što su velike boginje bile dvadesetom – jedna od prvorazrednih mogućnosti za mirnodopsku katastrofu. Nedostajao mi je i Gajgerov brojač, mada se diktafon napola skriven u rukavu pokazao kao dostojna zamena u jednom susretu sa meštanima Leštana. Takođe, bez obzira na to što su nas vlasti navikle da od njih ne očekujemo neku osobitu brigu za zdravlje svojih građana, nije verovatno da bi poslale samo jednog čoveka da proveri da li je iz „Vinče“ u gradska naselja procurilo nešto što nije trebalo. No, svejedno, baš u „Vinči“ je 25. oktobra 1958. šest jugoslovenskih nuklearaca ozračeno zato što su instrumenti pogrešno očitali nivo radijacije. Samo zahvaljujući eksperimentalnom presađivanju koštane srži u Francuskoj, petoro je preživelo. IDILA U centru Leštana ponedeljak je bio sasvim običan, i ostao takav i nakon pojave hodajućeg simbola nuklearna hazarda. Glavna arterija ovog beogradskog naselja bila je prepuna ljudi, deca su se upravo vraćala iz škole, i pojava čike u smešnom odelu većinom im je ulepšala ionako sunčan dan. Tek je poneki klinac ubrzao korak, i tek poneko od starijih zabrinuto pogledao, ali i to, rekosmo, usled straha od nepoznatog, ne poznatog. Straha od maske, ne od zračenja. Jer čak ni dok sam šetao sam, bez fotoreportera Dejana, čije bi očigledno prisustvo odalo da nije reč o nuklearnoj, već o novinarskoj priči, niko nije našao za shodno da me pita da li je radijacija pobegla iz svoje vinčanske tvrđave. Ni na pešačkom prelazu, ni na autobuskoj stanici. A curenje radijacije karta je za autobusku liniju do pakla. Aprila 1986. černobiljska – preciznije, pripjatska – katastrofa ubila je više od 50 ljudi, a 3.000 kvadratnih kilometara i danas je, i sutra i u nedogled će biti zabranjena zona za čoveka. Površina Beograda je 360 kvadratnih kilometara. Vinča je idilično naselje. Zelenilom, Dunavom, i atmosferom letnjom žegom uspavanog sela toliko idilično da sam pomislio kako bi bila krajnja nepravda da se baš ovaj komad Beograda prvi nađe na udaru neke radijacione havarije. Bilo bi poštenije da se to desi tehnološki ponosnom, tehnološki snobovskom Beogradu, a ne onome u kome su traktori i dalje uobičajeni prizori. Radijacija No, Vinčance položaj na prvoj liniji nuklearnog fronta ne brine. Čovek sa kosom, koja bi bolje pristajala meni, jer ja sam bio simbol odlutale radijacije, dakle smrti, očigledno je želeo da mi se obrati i sazna šta se dešava, ali mu je posao bio preči. Ponovo osmesi, ponovo poneki upitni pogled, i tek na samom kraju rute prvi ljudi koji su mi se obratili. Grupica meštana je „hej“ i „oj“ dovikivanja koja zbog kapuljače i maske nisam dobro čuo naposletku kristalisala u pitanje. „Ima li kakvog otrova?“ U ovom horskom upitu šala je ubedljivo nadmašila brigu, te sam mogao proglasiti fajront, svući kostim i uživati u zagađenom beogradskom vazduhu, koji su moja pluća nakon torture gas-maskom dočekala kao svež planinski zrak. A ako nekome još nije bilo jasno da radijacija nije šala, shvatio je to marta prošle godine, kada je toponim „Fukušima“ postao uobičajeni fragment konverzacije širom sveta, i kada je 80.000 ljudi moralo da beži iz svojih domova u severnom Japanu. To što Vinču i Leštane nije mnogo potresla pojava otelotvorenog nuklearnog hazarda može se raznovrsno objasniti. Na stranu pitanje koliko sam bio uverljiv u roli stručnjaka za odbeglu radijaciju, čovek savremene civilizacije generalno misli da je od katastrofa bezbedan, i kada nabasa na nekog čije odelo viče „opasnost“, pre će pomisliti da se snima neki film, ili da je u blizini maskenbal, ili da neko prosto voli da na 30 stepeni na sebe navuče gas-masku i zaštitno odelo, sve to pre nego da njegova ulica više nije bezbedna. LJudi sa kojima sam razgovarao pak skloni su poraznijem objašnjenju – da nas je prethodnih 20 godina toliko psihički masakriralo da ni nuklearni akcident više ne shvatamo kao priliku za paniku. „Šta je radijacija spram Tadića i Nikolića“, zaključio je jedan moj prijatelj. Prekomerno ozračeni Krajem aprila Snežana Pavlović, direktorka Sektora za radijacionu sigurnost, u pismu ministrima Dačiću, Duliću i Obradoviću objavila je da su ljudi koji su iz Instituta za nuklearne nauke Vinča uklanjali nuklearni otpad prekomerno ozračeni. Devetnaestog aprila radnici su navodno tokom dvominutnog posla primili dozu radijacije koju bi pod redovnim okolnostima primili za nekoliko nedelja. Iako su dozimetristi – stručnjaci koji mere nivo zračenja – upozorili da rad treba prekinuti, zaposleni su dobili naređenje da posao nastave, stajalo je u pismu Snežane Pavlović. Čelnici JP „Nuklearni objekti Srbije“ odlučno tvrde da nikakve opasnosti nije bilo, i da su radnici ozračeni koliko i „putnik tokom jednog interkontinentalnog leta“. U Institutu „Vinča“ nezvanično se čulo da su radnici zaista prekomerno ozračeni, ali da je doza radijacije koju su primili bila 140 puta manja od one kojom pacijenta zaspe rendgen-aparat. Samo petostruko veća od uobičajene. Treba li podsetiti da je prepucavanje poslednje što je potrebno u svetu opasnog zračenja?