Skladište emocija

Već dugo pokušavam da osnujem muzej u Istanbulu. Pre deset godina sam kupio zapuštenu zgradu u četvrti Čukurdžuma, u susedstvu ateljea u kojem pišem, gde sam uz pomoć prijatelja arhitekata polako sređivao ovo zdanje iz 1897. i pretvorio ga u muzejski prostor savremenog izgleda i po sopstvenom ukusu. Pored istovremenog pisanja romana, bavio sam se i pronalaženjem predmeta u radnjama polovne robe, na buvljacima, kao i po domovima poznanika, sakupljača svega i svačega. Tražio sam predmete koje bi koristila zamišljena porodica koja živi u toj staroj kući između 1975. i 1984. godine, a koja je središnja tačka mog romana. Moj atelje se postepeno ispunjavao starim bočicama od lekova, kesama punih dugmadi, tiketima državne lutrije, kartama za igru, odećom i kuhinjskim potrepštinama. Sa namerom da ih iskoristim u romanu, osmišljavao sam situacije, trenutke i scene koje su pristajale ovim predmetima, od kojih sam mnoge (uključujući i rende za dunju) kupio iz pukog poriva. Jedared, kada sam pretraživao jednu prodavnicu polovne robe, pronašao sam haljinu drečavih boja sa narandžastim ružama i zelenim lišćem, i shvatio sam da bi ona odlično pristajala Fusun, junakinji mog romana. Sa preda mnom rasprostrtom haljinom, nastavio sam da zapisujem detalje izvesne scene u kojoj Fusun uči da vozi odevena baš u nju. Jednom drugom prilikom sam u izvesnoj antikvarnoj knjižari u Istanbulu zapazio crno-belu fotografiju iz mladosti jedne od ličnosti mog romana, tako da sam odlučio da usmerim priču koristeći predmete koji su se nalazili na fotografiji, pritom opisujući i samu fotografiju. Štaviše, kao što sam to činio i u nekoliko prethodnih romana, planirao sam da svojim likovima pridodam mnoštvo sopstvenih osobina, ili onih koje su krasile moje majku, oca, rođake – tako da sam birao predmete koji su pripadali članovima moje porodice, a koje sam voleo i koji su u meni budili uspomene. Postavljajući ih pred sebe, detaljno sam ih opisivao, uklapajući ih u priču. Tako sam napisao roman Muzej nevinosti – tražeći, proučavajući i opisujući predmete koji su me nadahnjivali. Ili bih, ponekad, radio sasvim suprotno: bazao bih po prodavnicama u potrazi za predmetima koje je zahtevao roman, ili bih naručivao da ih naprave umetnici i zanatlije. Kada sam 2008. godine završio roman, moji atelje i dom bili su ispunjeni hrpama stvari. Tada sam odlučio da napravim stvarnu verziju Muzeja nevinosti koji sam opisao u romanu. Ali, taj muzej nije tema o kojoj sada želim da govorim. Kao što ne želim ni da konstruišem roman tako što ću sakupiti predmete koje pominjem u priči ili pomoću nostalgičnih uspomena kojima odišu. Želeo bih da se usredsredim na razloge zbog kojih neko povezuje stvarne predmete – slike, fotografije, odeću – sa romanom. Moje prvo zapažanje tiče se ljubomore romanopisaca: poluskrivene, možda i nesvesne zavisti prema slikarima o čemu sam i prethodno pisao. Suprotno od onoga što je Hajdeger nazvao „opredmećenošću“ umetničkog dela, ono o čemu ovde govorim jeste osećaj nedovoljnosti koji čovek ima dok čita romane – osećaj koji se rađa iz činjenice da je romanima neophodna čitaočeva razigrana mašta. SAMOPOSMATRANJE Poreklo savremenog muzeja leži u Wunderkammern – „ostavama rariteta“ bogatih i moćnih koji su se, počevši od 17. veka, šepurili svojim blagom izlažući školjke, minerale, biljke, predmete od slonovače, uzorke životinja i slike iz udaljenih zemalja i neuobičajenih izvora. U tom smislu, prvi muzeji predstavljali su najgrandioznije prostorije i sale palata evropskih prinčeva i kraljeva – prostore u kojima su vladari predstavljali moć, ukus i sofisticiranost putem predmeta i slika. Malo se tog simbolizma promenilo kada su ove vladajuće elite svrgnute s vlasti, tako da su palate, kao što je Luvr, preobraćene u muzeje. Luvr od tada ne predstavlja bogatstvo francuskih kraljeva, već moć, kulturu i ukus svih francuskih građana. Retke slike i umetnički predmeti sada su dostupni pogledu prosečnih ljudi. Mogli bismo da napravimo izvesnu analogiju između razvoja muzeja i istorijskih promena u književnim žanrovima: procesu u kojem su epski i ljubavni romani o doživljajima kraljeva i vitezova ustupili mesto romanima koji opisuju živote srednje klase. Ali, ono što zapravo ovde želim da istaknem nije simbolična postavka moći muzeja i romana, već njihov istorijski kvalitet. Već smo rekli da romani crpe moć iz naših svakodnevnih iskustava i osećanja, iz suštine samog života. Romani, takođe, predstavljaju bogatu i moćnu arhivu prepoznatljivih ljudskih osećanja, zapažanja svakodnevnih stvari, naših gestova, načina izražavanja i ponašanja. Pojedini zvuci, reči, kolokvijalizmi, mirisi, slike, ukusi, predmeti i boje pamte se samo zato što su ih pisci zapazili i brižljivo pohranili u svojim rukopisima. Kada u muzeju zastanemo pred određenim predmetom ili slikom, i uz pomoć kataloga samo možemo da nagađamo kako se taj predmet nekad uklapao u živote ljudi, u njihove priče i poglede na svet – dok su u romanu slike, predmeti, razgovori, mirisi, priče, verovanja i osećanja opisani i sačuvani kao sastavni deo svakodnevice određenog perioda. Ovaj istorijski kvalitet romana, njegov kapacitet za očuvanje običaja, ponašanja i načina života naročito je važan kada se ima u vidu beleženje običnog, svakodnevnog izražavanja. Margerit Jursenar, u svom briljantnom eseju Ton i jezik u istorijskom romanu, govori o tome koje je knjige, pisce i memoare čitala da bi pronašla sopstveni pripovedački izraz i opisuje kako je stvorila atmosferu u svojim čuvenim istorijskim romanima Hadrijanovi memoari i Crna mena. JAZ Diskusiju započinje time što podseća čitaoce da su sve do pronalaska fonografa u 19. veku, glasovi prethodnih generacija bili nepovratno izgubljeni. Reči i zvuci miliona ljudi koji su živeli tokom hiljada godina istorije jednostavno su iščezli. Na isti taj način, pre pojave velikih romanopisaca i dramskih pisaca 19. veka, nije bilo pisca koji bi zabeležio svakodnevne razgovore ljudi, sa svim spontanostima, nepovezanom logikom i složenošću. Jursenarova ističe važnu funkciju romana: on sadrži obične izraze koji su preuzeti direktno iz života, nepromenjeni stilskom obradom - fraze kao što su „Molim vas, dodajte mi pasulj“, „Ko je ostavio otvorena vrata?“ i „Pripazi, padaće kiša“. Ako je suština definisanja kvaliteta jednog romana način na koji on ističe svakodnevna zapažanja, a potom ih oblikuje kroz prizmu mašte da bi razotkrio dublje značenje života, tada bi Jursenarine primedbe trebalo da nas dovedu do zaključka da je tek u 19. veku umetnost romana usavršena do stepena kakav nam je danas prepoznatljiv. Teško je zamisliti roman bez moći i uverljivosti običnog govora, jer je svakodnevni jezik prirodan prenosnik prozaičnih momenata i nasumičnih utisaka na kojima se svet romana zasniva. Naravno, ovakvi usputni dijalozi ne moraju obavezno da budu i detaljno zapisani, zastupljeni na čitavoj strani, jedna izjava po pasusu, niti ima potrebe da im se dozvoli da dominiraju pejzažom romana. Ovo, pored mnogih drugih stvari, jeste jedno od najvažnijih lekcija koju treba od Prusta da naučimo. Kao što muzeji pohranjuju predmete, romani čuvaju nijanse, tonove i boje jezika, kolokvijalne izraze kojim se iskazuju obične misli ljudi i nasumičan način na koji um skače s jedne na drugu temu. Romani ne pohranjuju tek reči, verbalne formule i idiome, već beleže i kako se oni koriste u svakodnevnoj razmeni. Kada čitamo DŽejmsa DŽojsa, otkrivamo istovetnu igru reči i lingvističko umeće koji nas očaravaju kao i kada slušamo dete koje tek progovara. Nakon DŽojsa, svi veliki pisci koji su se poigravali varijacijama u pogledu unutrašnjeg monologa - od Folknera do Vulfove, od Broha do Garsije Markesa - bili su manje ubedljivi od njega u pogledu načina na koji funkcionišu naši umovi, ali mnogo zabavniji i pronicljiviji kada je reč o šarmu i neobičnostima načina na koji jezik utiče na naše živote. Korišćenje svakodnevnog jezika je određujući element proze, i u tom pogledu je prvi turski roman (imajući u vidu da je „prvi“ u bilo kojoj kulturi uvek tema široke i žučne rasprave) A Carriage Affair (Slučaj kočije) Rekaizade Mahmuta Ekrema, izdat 1896. godine, dobar primer. Usredsređen na temu prozapadnjavanja, opasnosti idolopoklonstva Zapadu, kao i na pretencioznosti prozapadno orijentisanih intelektualaca, ovaj roman je jedan od najranijih primeraka osmansko-turske tvorevine poznate kao „istočnozapadni roman“, izraza koji se i danas koristi. (Moj roman Beli zamak je mali doprinos toj tradiciji) Slučaj kočije možda i jeste veseo i briljantan u svom portretisanju osmanskih intelektualaca kasnog 19. veka - njihovoj želji da oponašaju Zapad, kao i rezultirajućom „tragikomičnom smetenošću“ (kao što se izrazio kritičar Jale Parla), povremeno iskazan u jedva razumljivoj mešavini turskog i francuskog. Istovetna izveštačenost je prikazana i kod Tolstoja u romanu Rat i mir, kada pisac predstavlja konverzacijski stil ruske elite, koja s jedne strane ratuje s Napoleonom, dok s druge svakodnevno međusobno verbalno opšti na francuskom. Ali Slučaj kočije ne poseduje tako ambicioznu strukturu i dubinu Rata i mira; to je tek realistična satira. istanbul Tajno središte romana - za kojim krajičkom uma neprestano i misaono tragamo dok čitamo Tolstoja, DŽordža Eliota i Tomasa Mana (ili, u proteklih nekoliko decenija, najbolja dela V. S. Najpola, Milana Kundere, DŽ. M. Kucija i Petera Handkea) - uopšte ne privlači našu radoznalost kod Ekrema. Kada sam prvi put pročitao ovaj čudni i jedinstven roman, osetio sam radost iznenada se našavši u umu osmanskog intelektualca, uvučen u svakodnevni jezik Istanbula 1890. Nažalost, ti živopisni opisi i kreativan način na koji se koriste kolokvijalizmi, među najvećim zadovoljstvima pri pisanju romana, često se gube kada se proza prevodi na druge jezike. Činjenica da, kao što je istakla Jursenarova, svakodnevni izrazi nisu zabeleženi pre pojave romana treba da nas podseti na apsurd - nemogućnost - onoga što je poznato kao „istorijski roman“. Kada govori o „fatalnoj jeftinoći“ istorijskih romana i naivnosti njihovih čitalaca, Henri DŽejms nije mislio samo na reči, već i na teškoće pronicanja u svest drugog vremena. Kada sam pisao svoj istorijski roman Zovem se crveno, bio sam svestan da studiozno iščitavanje beležaka, zvaničnih zapisa i javnih dokumenata osmanskog dvora kako bih pronikao u detalje svakodnevnog života, ne može da bude dovoljno da bi se prevazišao ovaj jaz u razumevanju. Odlučio sam da otkrijem i preuveličam izmaštan aspekt pripovedanja, čime sam izbegao zamku netačnog prikazivanja govora šesnaestovekovnog Istanbula koji nam je nepoznat. Svako malo, moji likovi izlaze iz okvira strana i direktno se obraćaju čitaocu. Isto tako sam obdario pojedine predmete i slike mogućnošću govora. Uključio sam i veći broj referenci na savremeni svet – zapravo, svakodnevni život porodice u romanu je zasnovan na mom životu sa majkom i bratom. Nastavak u idućem broju Šetnja kroz Muzej nevinosti Inspirisan romanom iz 2008. godine, Muzej nevinosti je otvoren 28. aprila i prvi je muzej na svetu inspirisan romanom. Smešten je u istorijskoj zgradi koja datira iz 1897. godine, muzej kroz mnoštvo eksponata i instalacija izloženih na tri sprata, i povezanih drvenim stepenicama, upoznaje posetioce sa zaboravljenim sitnicama iz istanbulskog života, od polovine pa sve do kraja 20. veka. Muzej ima 83 odeljka, pri čemu svaki od njih odgovara jednom od 83 poglavlja romana, a prikazana kolekcija sadrži više hiljada predmeta - od bioskopskih karata do šibica, preko boca za liker do kvaka, malih ukrasa i fotografija. Muzej takođe predstavlja izbor scena iz starih turskih filmova, čija je radnja smeštena u Istanbulu. Zraci koji se probijaju kroz otvor za stepenište, skroz do tavana Muzeja nevinosti, naglašavaju konture romanse Kemala i Fusun, glavnih likova romana, i osvetljavaju predmete i okruženje koji su svedočili njihovoj ljubavi. Upravo tu, pred očima posetilaca, roman prerasta u nešto konkretno i opipljivo. Posetioce dočekuje upadljiva kompozicija sastavljena od ukupno 4.213 opušaka, koji su ostali za protagonistkinjom romana Fusun. Posetom svakom sledećem spratu, gosti bivaju sve dublje uvučeni u roman i atmosferu karakterističnu za period u kojem je njegova radnja smeštena. Baš kao i u romanu, na tavanu se nalazi sobica u kojoj je Kemal proveo poslednje godine svog života, gde se može videti i rukopis romana, kao i Pamukovi preliminarni nacrti muzeja. Po završetku romana, i tokom četiri godine u kojima je muzej napredovao, na hiljade predmeta koji su prethodno čuvani u Pamukovoj kancelariji i domu, udruženi su sa mnogim drugim umetničkim delima i predmetima, video-zapisima, fotografijama i zvučnim instalacijama u kojima se ogleda prošlost Istanbula. Pamuk je na Muzeju nevinosti radio sa turskim arhitektama Ihsanom Bilginom i Čemom Juselom, i nemačkim arhitektom Gregorom Sunderom Plasmanom.