Čovek s misijom

Ako je priča o White Stripes uistinu završena dogovorom DŽeka i Meg Vajt (a jeste), pa tu stvar ne bi trebalo shvatati previše tragično, onda je raspad braka sa gđicom Karen ostavio mnogo ozbiljnije posledice. Blunderbuss je ona savršena ploča o raskidu, na način na koji je to Blood on the Tracks Boba Dilana. Vajt je i ranije o Dilanu govorio kao o svom trećem ocu (druga dvojica su Bog i DŽekov pravi tata), ali čini mi se da to nikada nije bilo tako očigledno kao na ovom albumu. To se ne odnosi samo na najmekšu pesmu na albumu, naslovnu kantri temu Blunderbuss, nego na čitav niz momenata razbacanih širom ove fascinantne ploče. O tome svedoči jedan beskrajno šarmantan detalj iz briljatnog profila DŽeka Vajta koji je nedavno objavio NJujork tajms, u kojem Vajt priča kako su Dilan i on ortaci i kako ga je Bob učio da zavari ogradu (!)... Ploča se muzički kreće od svedenog i do kostiju ogoljenog folka (ko još ima muda da o ljubavi onako govori kao DŽek u prvom singlu Love Interruption) do razularenog rokenrola sa sve skakanjem po klaviru a la DŽeri Li Luis (Trash Tongue Talker i jedina obrada na albumu, I’m Shakin’ Litl Vili DŽona). Oni koji Vajta znaju samo po Seven Nation Army možda će biti malo razočarani što ovde jedva da ima gitarske cepačine. Drama ovde dolazi iznutra, čuje se u stihovima i klavirskim linijama koje kao da predstavljaju zvučni prikaz stepenica koje idu samo ka dole (kao što je to u pesmi Hypocritical Kiss). DŽek Vajt nosi rokenrol istoriju na plećima i nije mu lako. Verovatno bi ostavio tradiciju na miru i posvetio se samo pisanju Pesama, pa da se na miru petlja s elektronikom pod stare dane. Ali on je, kao i The Black Keys, čovek s misijom. Pazite ove stihove (iz Love Interruption): I want love to roll me over slowly/Stick a knife inside me/And twist it all around. Eto ga rokenrol – kratak, jasan i (iznenađujuće) tih.