Stagira

U Stagiri je rođen Aristotel. Verujem da, posle traganja za svakojakim znanjima, baš ništa ne znam o njemu. Sad sam i ja u Stagiri. I ništa ne znam o sebi. Stagira je mestašce u koje sam stigao na povratku sa Svete gore. Tako je i Stagira postala deo mog uzaludnog i očajničkog hodočašćenja koje me, kao što sam odavno slutio, neće odvesti nikuda. Proveo sam ceo dan u Stagiri i predveče, u taverni u kojoj se okupljaju stariji meštani uz pivo ili kafu na slamčicu, upoznao gospođu koja vozi jedini taksi u Stagiri i okolini. Kazao sam joj da ništa ne znam o Aristotelu, iako sam u Stagiri. Vaše neznanje je beskrajno, odvratila mi je ona, i teško da vam ova Stagira može pomoći da više saznate o tome što ne znate. Utoliko pre, rekla je da bi objasnila moju zabludu, što ovo i nije Aristotelova Stagira. Nekako mi je laknulo što sam pogrešio u pogledu Aristotelovog mesta rođenja i sazrevanja. Kao da mi je time oprošteno što nisam upućen u metafiziku. Ali, olakšanje koje sam osetio trajalo je samo dok me taksistkinja nije obavestila da ona zna gde je Stagira o kojoj govorim. Postoje, znači, dve Stagire. „Ova je novija, a drevna, arhaja Stagira, pokopana je, mada je od pre dvadesetak godina otkopavaju. Tu nam je ona nadomak, putem jedva tridesetak kilometara, na morskoj obali.“ Šta sam drugo mogao kad sam to razumeo nego da ispravim svoju zabludu i krenem u tu staru Stagiru, a neće me put donde ni stajati suviše, s tim da prenoćim kod nje, reče mi velikodušna gospođa, koja je i u sumraku nosila naočare za sunce i svaki čas razgovarala telefonom s nekim, možda mužem, možda sinom. U pogledu mog noćenja kod nje, brinuo me je taj zagonetni sabesednik, ali da smesta odem, ma kuda, iz mesta, nisam imao mogućnosti. Poslednji autobus iz Uranopolja za Solun već je prošao. Ispostavilo se da ću biti sam u sobici koja mi je ponuđena. Izjutra smo krenuli. Ubrzo sam bio u Aristotelovoj Stagiri. Nekada je izgrađena na dva brega koji sačinjavaju poluostrvce. Sad je pusta i ja sam jedini njen gost. Sa vrha brega, južnog, mogao sam da vidim zidine koje su opasivale Stagiru. Mogao sam da vidim pobočne zatone sa peščanim žalovima, i mogao sam da vidim severni breg koji je zašao u more, a obala tog dela kopna bila je stenovita, talasi su se razbijali o stenje i penušavi venac je upozoravao brodove da bez pogibelji tom delu Stagire ne mogu da priđu. Između bregova bio je uski prelaz kojim mora da je Aristotel, ko zna koliko puta, išao iz jednog kraja Stagire u drugi kraj. Zastao sam na toj prevlaci i znao da je davno, baš tu gde sam stojao, pod podnevnim suncem koje me je palilo, Aristotel smišljao svoju metafiziku. Kad bi se popeo na najvišu tačku, tamo kod stagirskog Akropolja, blizu kojeg je morala biti kuća njegovih roditelja, video je na sve tri strane more, baš kao što ga i ja sad vidim. Ako se potpuno prepustim, ako se predam tlu i morskom vidiku, pričinjavalo mi se da bi Aristotelov duh mogao da me obuzme. Dva sata sam lutao gore-dole po staroj Stagiri. U daljini, na moru, pravo ispred mene, video se kao oblak tamnije magle neko veće ostrvo. Manje ostrvo, znatno bliže, moglo je da se opazi razgovetnije ako dovoljno usredsredim pogled ulevo. Gledao ga je i Aristotel. A da li je, gledajući ga, znao da se to ostrvce, ako sam docnije dobro razabrao reč taksistkinje, zove Kafkino ostrvo? Zašto ne bi znao? Jedini sam ja u staroj Stagiri koji ne zna. Samo ja ne umem da se snađem, jer se moja nesigurnost ko sam, posle utvarnog susreta sa Aristotelom i njegovim rodnim mestom, još uvećala. Čak sam pomišljao i da sam konj kojeg je, osvajajući tadašnji svet, jahao jedan od Aristotelovih učenika. U stvari, i jesam konj Bukefal koji galopira kroz vreme, a i sve što bih mogao da prenesem tek je rzanje, mada bih želeo i da zanjištim, jer bih onda bio istinski metafizičar. Najzad, bio bih upućen, kao da naizust poznajem Aristotelovu Pesničku umetnost, kako da završim priču o Stagiri, u kojoj ima ponečeg od Stagire, ali priče u njoj nema ni koliko je zrnce soli na konjskom repu, baš ničeg od priče osim njene neizvesnosti koja me boli, ne znam zašto.