Privatan posed

Sada su mi tek potpuno jasna ubistva iz afekta, mislim, ona najsurovija, iz tabloida: kao, ubio komšiju sekirom, za jednu reč, za sitnicu, zbog međe, a važio je za mirnog čoveka. A ovako je, u mom slučaju, počelo. Elem, za prvomajske praznike bila je prava opsada suvoplaninskog Ravništa, pa i mog Vidova. Kao divlje horde pohrlili su varošani da seku nasumice granje, da lože vatre gde im ćune, da haraju pojačalima neke neandertalske muzike. Stojim ispred boga Vida i pričam mojim gostima iz Niša o nemanjićkim genocidima nad nama starovercima, kad, u avliju mi uleće limuzina sa dva razuzdana dilbera tamnih naočara. Krv mi krene u slepoočnice, ali ih pitam najljubaznije: “Momci, zar niste videli tablu na kojoj piše: Privatan posed?“ Kad će onaj za volanom: “Videli smo, pa šta!?“ Eee, tu me obuzme onaj opevani čuveni Ahilov bes koji se prvo vidi u pogledu, a potom sledi hladan ali povišen ton. I prilazeći limuzini čujem sebe kako izgovaram: “Nisam, baš, dobro čuo šta si rekao, dečače!?“ To je, srećom, bilo dovoljno da dilberi shvate da će biti krvi, i, brzo su u rikverc nestali. A živeli bi dok bih skoknuo do kuće do sekire dvokilašice koja stoji, tu, odmah iza vrata... K. G. Jung pućka lulu, onu srebrnastu, patarensku, i, videvši me poludivljeg, počinje da me smiruje: “Ne mogu da shvatim da si se toliko izbezumio! Ovamo bljuješ vatru na surovi neoliberalizam, na bolesni egoizam srpskih tajkuna, a kada neko nenajavljen samo bane u tvoj posed, spreman si da ubiješ... I koja je onda razlika između tebe i svetskih milijardera!?“ Postidim se pred mojim guruom iz Švice, što sam, eto, bio na korak do ubice. Eeej, da Đurđevdan proveden u istražnom zatvoru, a onda, brale, na tešku robiju te da Vidovo prepustim korovu i izletničkom nakotu koji iza sebe ostavlja krš i lom i pokazuje samoubilačku kulturu koja vodi sigurno svom kraju A ovca? Ona na livadi za sobom ostavlja samo brabonjke; koliko livadi uzme kroz pašu, toliko na njoj ostavi najbolje đubrivo, od koga trava buja ko luda. Ispada da je ovca sveta životinja, a da je čovek sin đavola. Drugim rečima, šume i planine su suština sveta, a ljudski rod neka jadna greška Glavnog Inženjera. Nego, bilo je i veselja i radosti u ovim majskim danima kada je Srbija još jednom ludela zbog izbora. Hoću reći, ovca Kaluša obliznila je Biski i Gagija. Ah, kakav će zavodnik biti Gagi! Beo kao sneg, plavih očiju i sa dugim nogama i vratom kao u antilope. Nego, majka Kaluša ga je tri dana odbijala, pa smo je muzli, te je Bilja Gagija na cuclu hranila tako da jadničak još misli da mu je ona i prava majka i babica... Ah, kako mu se samo radovala! A Saška je za nedelju dana od gradskog deteta, čobanica, začas, postala. Ali, pazi, batice, šta se dalje dešava!? Čitam u ligeštulu Hajdegera, kad, jedan detlić sleteo na tablu na kojoj piše „Privatan posed“. I kljuca li, kljuca, ne bi li urezana slova probušio i do crva u staroj krušci došao. Kada sam te noći, smoren đurđevdanskim slavljem, zaspao, moja Crna me je prekorila: “Šatro čitaš Hajdegera i Ničea, a jedan običan detlić treba da upozorava da Vidovo nije tvoja privatna svojina. Planina je božija i ničija više, to dobro zapamti, čobanine!“