Preveliki zalogaji

Zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC, koje je počelo 15. maja, bilo je - za optimiste - poslednja šansa za pozivanje pape Benedikta 16. na proslavu 1.700 godina od Milanskog edikta (proklamovanje verske slobode i prestanak progona hrišćana), koja će se 2013. organizovati i u Nišu, rodnom gradu cara Konstantina. Ali, bački episkop Irinej, portparol Sabora, izjavio je medijima da se o tome nije raspravljalo i ako SPC „dobije neki signal iz samog Rima“ o želji za dolaskom pape u Srbiju, da će ga ona „moći i razmotriti“. Pa ko je tu domaćin, tj. pozivač? Pre nekoliko godina patrijarh Irinej izjavio je da “nema nikakvog razloga” da se zaobiđe poglavar Rimske (Katoličke) crkve, sa kojom je Pravoslavna crkva bila zajedno do 11. veka, ali lani episkopi nisu postigli saglasnost o pozivu. Istina, ove je godine iz Vatikana (koji, inače, nije priznao kosovsku državu) saopšteno da papin put u Srbiju “nije planiran”, ali da je skupština srpskih episkopa sada odlučila da pozove papu, sigurno bi promenio svoj raspored. Dolazak pape za većinu episkopa je prevelik zalogaj. Jedan od uzroka njihove nespremnosti je mogućnost da ako bi došao papa ne bi došao mnogo draži gost - moskovski patrijarh. Srbija i Rusija jedine su zemlje sa pravoslavnom većinom u kojima nisu bili Jovan Pavle II ili aktuelni papa. Donedavni predsednik Boris Tadić pozvao je papu da poseti Srbiju, ali papa ne može da dođe na niški skup hrišćanskih predstavnika bez poziva većinske crkve. Postoji i strah od demonstracija “navijača” i drugih nezadovoljnih dolaskom onoga koji bi ih i svojim (latinski perfidnim, naravno) osmesima mogao ekspresno prevoditi u katolicizam. Da bi se napetosti predupredile arhijereji bi trebalo da uverljivo obrazlože sve aspekte papine posete, a u čije dobre strane ni sami ne veruju. Ako u Nišu od nepravoslavaca budu samo anglikanci i starokatolici, to će biti potvrda gledišta da je samo Pravoslavna crkva “jedina prava Crkva”. No, 313. godine je “pravoslavni” bio i papa. Pitanje je može li se ono što je sledilo – od raskola 1054. godine (zapečaćenog razaranjem Carigrada 1204. u Četvrtom krstaškom pohodu) do nacionalno-konfesionalnih zločina – ostaviti po strani, jer je reč o obeležavanju datuma koji se odnosi na sve hrišćane, one koji su se (vekovima) posle počeli deliti i sukobljavati. Sam poziv papi mogao bi da bude povod novih napada na episkope, odnosno otvaranje još jednog fronta u SPC. U medijima se spekulisalo sa penzionisanjem četiri-pet vladika. Bez obzira na to što ta opcija ne postoji u kanonima, bode oči da nema spremnosti ni da se raščisti u vezi sa episkopima koji se u crkvenoj javnosti pominju kao problematični. Kako da Crkva bude hristocentrični moralni orijentir ako se, na neki kanonski način, makar ne disciplinuju oni arhijereji koji se u samoj Patrijaršiji označavaju „mangupima”? Ili je, na primer, šikaniranje sveštenika SPC u Crnoj Gori vrednije pažnje od zaštite sveštenika od šikaniranja koje – sudeći po peticiji sa hiljadama potpisa vernika - provodi episkop Filaret. Nije li za početak lakše srediti odnose u Mileševskoj eparhiji, nego one sa Crnom Gorom? Sudeći i po ovogodišnjem zasedanju Sabora, episkopi su odlučili da za mnogo toga „nije vreme”, da treba „sačekati bolji trenutak”... A prilike za iskorake prolaze.