Lament nad Tomom

Krhko je znanje u Srbiji, a još je krhkija srpska demokratija. Tomislav, recimo, Nikolić potpuno legalno pobedi na predsedničkim izborima, a takozvana demokratska Srbija momentalno pada u tešku depresiju. Gotovi smo! Propali smo! Povratak fašizmu! Smrt narodu! Ništa od Evropske unije! Bićemo ruska gubernija! Rekao bi putnik namernik iz neke daleke zemlje, zalutao u Srbiju, a neupućen u ovdašnja zbivanja, da je Toma rečeni Nikolić iskrsnuo iz duboke ilegale, da se, potom, zaobilazeći institucije sistema, obreo na listi i pomoću kojekakvih marifetluka namakao većinu. Ama, nije tako! Čovek je već dvadeset i kusur godina na političkoj sceni. Moglo bi se, štaviše, reći da je Nikolić veteran predsedničkih izbora. Tri puta je udarnički izlazio Tadiću na megdan, dva puta je gubio, red je bio da mu se osmehne sreća, zakon verovatnoće je bio na njegovoj strani. Kakve ćemo sreće mi, sirotinja raja, biti sa novopečenim prezidentom, to je već filozofsko pitanje. Jedno je ipak izvesno: dosadno neće biti. Nikolićevoj pobedi ponajmanje bi trebalo da se čudi njegov takmac, sada već bivši prezident Tadić. Videćemo i zašto. Samo polako. Zgranuti deo javnosti, koja se - kako izgleda - uglavnom uzdržala od glasanja, potpuno je u pravu: Nikolić je potpuno nepredvidljiv, sklon nepromišljenim odlukama, zadrt, tvrdoglav, neobrazovan, nema pojma o komplikovanim političkim odnosima u svetu (a i šire), sklon je čvrstorukaškom pristupu stvarima, pritom ubeđen da je u stanju da Srbiju dovede u red na način na koji to čini u svojoj stranci. Da stvar bude još crnja i gora - novi predsednik, poput Koštunice, pati od mesijanskog sindroma, s tim što je Koštunica mnogo podmukliji i prepredeniji. E sada bih voleo da mi najumnije glave takozvane demokratske Srbije objasne šta je čudno u činjenici da je u zemlji većinski nastanjenoj nepredvidljivim, nepromišljenim, tvrdoglavim, neobrazovanim, čvrstoj ruci sklonim građanima, na predsedničkim izborima pobedio kandidat koji se savršeno uklapa u opisani ram. Sada su na redu pitanja za Tadićeve čardaklije. Šta je Demokratska stranka na čelu sa dvostrukim predsednikom učinila da pučanstvo ove zemlje ne bude takvo kakvo jeste. Pretpostavljam da će se čardaklije složiti sa mnom da dominacija loših osobina nije posledica genetske predodređenosti ili, daleko bilo, ključna crta srpskog „nacionalnog identiteta“. Prevlast, sada već i teror, mračnih strana ljudske ličnosti, po meni, direktna je posledica sistematske popularizacije neobrazovanosti, zadrtosti, tvrdoglavosti i autoritarnosti koju je država Srbija sistematski sprovodila tokom svih godina Tadićeve vladavine. Državni, paradržavni i naddržavni aparat Tadićeve Srbije očigledno je smatrao da je tako lakše vladati. U suštini - i jeste. Ali takva vladavina vodi pravo u katastrofu. Isuviše se dugo ovde politika vodila preko tabloida, pomoću spletki, podmetanja i ogovaranja; predugo se ovdašnja javnost psihotizovala grandioznim spoljnopolitičkim budalaštinama, bezmerno su se Novakovi sportski uspesi distribuirali do najzabitijih palanki, a da bi se sada, posle svega, moglo očekivati da biračko telo reaguje racionalno. Demokratska stranka se, sa sve Tadićem na čelu, u suštini nikada nije oporavila od kohabitacije sa Koštunicom, a kako stvari stoje, nikada i neće. Saradnja sa tim radioaktivnim političarem temeljno je razorila sva načela zbog kojih je Demokratska stranka osnovana i smišljeno se okrenula nešto sofistikovanijem populizmu i nešto benignijim ideologemima krvi i tla. Tadić je, praktično, sa sve Glavnim čardakom čitavo ovo vreme radio u korist Tome Nikolića. Presaldumio se uoči samih izbora, ali već je bilo kasno, a pitanje je koliko je i bio ozbiljan u nameri da se okane pseudomitologije i sportskih budalaština i da se lati preozbiljnog posla temeljnog preporoda Srbije koji - druge jednostavno nema - mora započeti duhovnim preporodom i restauracijom sistema univerzalnih vrednosti. Stvar je krajnje jednostavna: Srbija grca u materijalnoj bedi, zato što je ogrezla u duhovnu bedu i pre nego što se tu nešto promeni, nikakvog boljitka neće niti može biti, bez obzira na to ko gospodari pustolinom na Andrićevom vencu. Malo je, međutim, verovatno da se to dogodi u zemlji ljutih nacionalista u kojoj nacionalni muzej ne radi već čitavu jednu deceniju. Auguri, Tomo.