Politika po sluhu

Silvio Berluskoni je zagonetka: premda najkontroverzniji političar u novijoj istoriji Italije, on je premijer vlade koja se najduže održala na vlasti od kraja Drugog svetskog rata. Za 58 godina Italija je imala 59 vlada. Najkraće - samo devet dana - trajala je prva od sedam vlada Đulija Andreotija, a najduže, polovinom osamdesetih, vlada Betina Kraksija: 1059 dana. Berluskoni je 5. maja, sa 1060 dana, pretekao Kraksija. Nastavlja da vlada, iako mu politička klima nije pogodovala da pompezno obeleži rekord.

NJegova politička karijera puna je sukoba i skandala, a njegovo državničko ponašanje je van društvenih konvencija. On je, najpre, najbogatiji čovek Italije koga bije glas da svoje bogatstvo nije stekao sasvim legalnim putem. NJegov je ulazak u politiku, prema optužbama, i bio motivisan osvajanjem vlasti radi daljeg lakšeg bogaćenja.

Kada je pre godinu dana bio optužen za podmićivanje sudija u jednom davnom sporu, sam je otkrio da se za poslednju deceniju ravno 470 puta našao na udaru javnog tužilaštva. Čak je 87 puta odgovarao na optužbe za nezakonite radnje u biznisu i politici - i po pravilu je, spretno hodajući po žici iznad paragrafa, uspevao da ostane nekažnjen. U biznisu ga stalno prate sporovi oko mogućeg sukoba interesa.

Kao vlasnik tri najveće televizijske stanice, Berluskoni kontroliše 90 odsto elektronskih medija, a ima i uticaj na štampu. Nedavno je svoje ljude protežirao na državnoj televiziji RAI, zbog čega je direktorka te ustanove Lučija Anuncijata podnela ostavku. U svojoj televizijskoj imperiji sklon je estradnom ponašanju, pre svega kao vlasnik popularnog fudbalskog kluba “Milan”, koji je ove godine postao šampion Italije. Svoj privatni život obavija sa mnogo manje tajni nego svoje račune u bankama. Nije krio da se podvrgao estetskoj hirurgiji lica da bi se podmladio, a izazvao je skandal kada je izjavio da ga je žena varala sa jednim stranim državnikom.

U političkim istupanjima sklon je gafovima od kojih se mnogi dugo pamte.

Posle terorističkog napada na NJujork izazvao je gnev širom muslimanskog sveta tvrdnjom da je “zapadna civilizacija superiornija od islama”. Uzbudio je duhove u Evropskoj uniji kada je u Konvenciju za izradu ustava predložio jednog profašistički nastrojenog političara iz Severne lige, koalicionog partnera njegove stranke “Forca, Italija”. Britanci su se prošle godine otvoreno suprotstavili njegovom dolasku na položaj predsedavajućeg EU, a londonski “Ekonomist” je bezmalo likovao: “Mi, Britanci, možemo sad da dignemo noge na sto i da se malo opustimo. Naš oveštali položaj loših momaka Evrope uzurpirali su Italijani koji se dosta dobro snalaze u toj ulozi.” Uskoro je stigla i prva potvrda: Berluskoni je uporedio jednog nemačkog poslanika u Evropskom parlamentu sa komandantom nacističkog koncentracionog logora.

U Evropskoj uniji je kritikovan da izneverava načela zajedničke politike, da otvoreno stavlja nacionalne interese ispred opštih, da iritira partnere prenaglašenim italijanskim nacionalizmom, da u svojoj zemlji obezvređuje demokratske tekovine Evrope i da uvodi “blagi totalitarizam”.

Kako je onda, kad se sve to zna, Berluskoni postao premijer sa najdužim mandatom u istoriji moderne Italije?

Najčešće se pominju dva objašnjenja koja se u znatnoj meri dopunjavaju.

Prvo je objašnjenje da je on, zahvaljujući promeni izbornog zakona, uneo stabilnost u dotle haotičnu italijansku političku scenu, na kojoj su male stranke vrlo teško sastavljale koalicije. Novi izborni zakon, u primeni od 2001, nalaže da se koalicije prave pre, a ne posle izbora. “Forca, Italija” je na tim izborima bila većinska stranka i uspela je da sa Severnom ligom obezbedi uslove za stabilnu vladavinu, dok je opozicija levog centra ostala razjedinjena.

Drugo objašnjenje je Berluskonijeva mediteranska, odnosno naglašeno italijanska, harizma. U očima običnog sveta on je, kao uspešan i bogat čovek, neko ko na vlasti i druge može da učini uspešnim i bogatim. A o njegovom nekonvencionalnom ponašanju italijanski sociolog Franko Feraroti kaže: “Takve stvari se dopadaju običnom Italijanu, jer mu pokazuju da Berluskoni nastoji da se kroz život probija u dobrom raspoloženju, uz šale, a takvi su svi Italijani. Znate, ovo nije kartezijanska zemlja, poput Francuske, sa svom tom logikom. Nismo ni pragmatični kao Englezi, ni uredni kao Nemci. Ne, ne. U Italiji se politika vodi po sluhu.”

Naravno, kad dođu novi izbori - a takvi, za Evropski parlament, već dolaze 13.juna - birači će obratiti veću pažnju na učinak vlade i na to šta je od obećanog ostvareno.

A dotle svi pomalo vode politiku “po sluhu”.