Srbiji nedostaje optimizma

Govori srpski da te čitav svet razume, pogotovo ako glumiš u američkoj TV seriji. „Zdravo, ja sam Tatjana”, kaže ona, dok se predstavlja mladom lekaru koji takođe govori srpski. Radi se o komediji “Bivši” (Exes) koja se odigrava u NJujorku. U ovoj priči Tatjana je supermodel iz Srbije i oko nje se prijateljski nadmeću dva fina momka. Na kraju scene, NJujorčanin koji je u početku bio potpuno zbunjen našim jezikom, naučio je da kaže „da”, dok publika u pozadini uz smeh i aplauz zdušno odobrava. Naslov epizode je „Izgubljeno u prevodu”, a u stvari je nešto nađeno: odlična reklama za Srbiju. Još bolje je uživo: u jednoj detroitskoj školi se nekoliko godina održava „Međunarodno veče”, gde je, među dvadesetak zemalja zastupljena i Srbija. Zahvaljujući mojoj vrednoj komšinici, posetioci mogu da se zaslade našim specijalitetima, opipaju prave opanke i vežbaju pisanje ćirilicom. Utisci su im pozitivni i mnogi već znaju o našim sportistima, hrani i prirodnim lepotama. Iz mog iskustva, stranci koji posete Srbiju, prema njoj steknu posebnu naklonost. Naša kultura i mentalitet u svom originalnom i najboljem obliku su nepretenciozni, spontani i izuzetno dopadljivi. Bili to vicevi, muzika, ili pozorišne predstave, naš narod ima nesvakidašnje bogatstvo duha. A za nas, koji smo u Srbiji rođeni, veza je neraskidiva. Brojimo dane do svake posete rodnom kraju. U autoindustriji vlada optimizam, ali uz oprez. Oprez je posledica iskustva iz kriznih godina. Većina onih koji su, kao i ja, ostali bez posla, našla je novo zaposlenje. Pričam često sa zemljacima, kad se sretnemo na slavama, rođendanima i igraonicama. Mahom su uspešni, kao menadžeri i doktori nauka, ali uvek postoji mogućnost da se dobije otkaz. Ipak, sa ovim zaraznim optimizmom na pomolu, sve više se računa na to da će se ukazati nova prilika, možda i bolja od prethodne. S tim bi se, pretpostavljam, i Tatjana složila. A svi bismo se trebali složiti da u Srbiji naročito nedostaje optimizma, makar opreznog.