Krivci i gubici

Lako je u Srbiji biti bankar. Pogotovo ako je država jedan od suvlasnika. Tada možeš da napraviš gubitak i – nikom ništa! Država će u tom slučaju ili pokriti minus, kao što je to uradila sa Razvojnom bankom Vojvodine, Privrednom bankom Beograd, a ranije i sa Poštanskom štedionicom, ili će, ako ni upumpavanje novih milijardi nije rešenje, prosto osnovati novu banku. Staroj će, dakako, ostati dugovi i nenaplativa potraživanja od propalih firmi, kojima su se krediti delili i kapom i šakom. Na prvi pogled reklo bi se – i vuk sit, i ovce na broju. No, nije tako. Za spas svih posrnulih državnih banaka budžet je olakšan za više od 15 milijardi dinara. Toliko je novca izvučeno iz džepova poreskih obveznika. Stečajnim upravnicima Agrobanke, koja je prošlog juna tvrdila da ima profit, trebalo je nekoliko meseci da utvrde pravo stanje u banci, koju su pre nekoliko godina kupci iz Rusije bili spremni dobro da plate. Sada je u tu istu banku država morala da ubaci 90 miliona evra. Da se i taj novac ne bi zagubio u lavirintima loših kredita, osnovana je Nova Agrobanka. To je u interesu i države i NBS, jer im uz sve ostalo ne treba nervoza u finansijskom sistemu. Na taj način su zaštićene štediše i deponenti. U stvari su zaštićeni svi osim poreskih obveznika. NJih niko nije ni pitao da li su spremni da plate 90 miliona evra da se spasava banka, za čije potapanje niko nije odgovarao. A neko je morao. Zato bi posle svega neko morao da odgovori na ključna pitanja. Šta su radili članovi Upravnog i Nadzornog odbora banke? Jesu li se sve njihove obaveze završavale na blagajni, kada su 1. u mesecu dolazili po svoje apanaže. Šta je radio Izvršni odbor na čelu sa predsednikom Dušanom Antonićem, koji je na mestu generalnog direktora banke proveo dve decenije? Zašto Ministarstvo finansija nije prodalo državni udeo Agrobanci po ceni od 42.000 dinara za akciju?! Da je to urađeno, a moglo je, jer su takav ugovor svojevremeno potpisali ministar finansija Mirko Cvetković i direktor banke Dušan Antonić, u budžet bi se slilo više novca nego što je sada država uplatila kao osnivački kapital Nove Agrobanke. Zašto su sve što se dešava mirno posmatrali zastupnici države u organima banke? Jesu li se ponašali kao predstavnici vlasnika ili kao ljudi na platnom spisku banke? Čije su interese zastupali? I konačno, šta su radili kontrolori NBS? Zar je moguće da godinama unazad nisu mogli da primete da tu nešto „smrdi“. Da se razumemo, ne radi se ovde ni o kakvom lovu na veštice. Samo ako niko ne bude odgovarao za 300 miliona evra gubitaka Agrobanke, šta je garancija da se to sutra neće ponoviti u nekoj drugoj banci? I ko će verovati takvom bankarskom sektoru? A u finansijama sve je stvar poverenja. I kako je moguće da je bilo novca za sve, osim za jednu banku i to jedinu u kojoj bi se dokapitalizacija isplatila i državi. U pitanju je Komercijalna banka, za čiju je dokapitalizaciju u budžetu čak i predviđeno 10 milijardi dinara!? Te pare su izgleda potrošene za gašenje požara u drugim državnim bankama. Bilo kako bilo, više niko ne može da priča kako je Srbija jedina zemlja u kojoj banke nisu spasavane parama poreskih obveznika. Jesu i zato su nadležni dužni bar da objasne ko je kriv za to.