Subverzivni potencijal

Tako je tačno i precizno prikazan mentalitet elita, da vam na tom planu komad izgleda aktuelnije i društveno angažovanije no neke recentne produkcije koje su izazvale mnogo buke. Egon Savin je oduvek bio vešt u aktuelizaciji klasika tako da i ovde nepogrešivo, gotovo rutinerski, bira kontekst za ovu večnu priču o dvoličnosti, ljudskoj prirodi i prirodi vlasti. Mesto dešavanja je marketinška agencija gde je sve posvećeno pojavnosti, stilu, izgledu, gde je sve uredno i ugodno, a one prave ljudske strasti bukte tek kad se paravan zatvori (funkcionalna scenografija Borisa Maksimovića). Kako u scenografiji tako i u odnosima među likovima postoji neka blaga ironična asocijacija na feudalni Japan, što zbog odnosa među klasama, što zbog preovlađujućeg minimalističkog stila koji vladajuće kaste biraju kao svoj trade mark. U tako svedenom kontekstu gde spoljašnja elegancija i uglađenost prekriva sve, Alsest sa svojom posvećenošću istini deluje grubo i prosto, gotovo siledžijski. I tu je ta osnovna inverzija, današnje društvo jednostavno ne želi istinu, moralan čovek je tu uljez, strano telo koje doduše više smeta uspostavljenim društvenim konvencijama no što ugrožava taj sistem. Iako tačna i precizna, postavka Egona Savina u samoj realizaciji, velikim delom zbog glumačkog ansambla, ne ostavlja dovoljno snažan utisak. Alsest Nikole Jovanovića kao i Filent Aleksandra Đurice deluju neubedljivo, gotovo zbunjeno, dok s druge strane Branko Vidaković u ulozi Oronta i „over the top“ Dušanka Stojanović Glid kao Arsionoja bez zadrške ulaze u karikiranje svojih likova ostajući pri tom potpuno u kontekstu predstave, silno zabavljajući i sebe i publiku, ali svojim glumačkim stilom prave preveliki nesklad u odnosu na ostatak ansambla koji deluje beskrvno i mlako, te predstava donekle gubi ritam i oštricu svoje poente.