Granice Putinove moći

Kad Vladimir Putin nešto naumi, na kraju to tako i bude. Uglavnom. Prelazak s predsedničkog na premijersko mesto i natrag, koliko god puta treba? Ostvareno. Produženje predsedničkog mandata na šest godina? Realizovano. Opozicija pocepana, usitnjena, hronično nemoćna? Obezbeđeno. Drčniji među tajkunima disciplinovani, utamničeni, ili u egzilu? Štiklirano. Opšte stanje demokratije, ljudskih prava i slobode medija u Rusiji? Precrtano. Sve, ipak, ima granice, pa i Putinova sposobnost oblikovanja ruske stvarnosti po sopstvenoj viziji. Zemlja koju već 12 godina vodi je za to vreme politički stabilizovana i ekonomski ojačala, te povratila samopoštovanje izgubljeno tokom haotičnog perioda vladavine Borisa Jeljcina - što nekima van Rusije jamačno nije po volji, ali čemu se načelno, za razliku od gorenavedenog, nema šta prigovoriti. Ali, za dalje i više od toga, neophodna je intenzivnija interakcija sa ostatkom sveta. A to - uz poštovanje za ambicije što čvršćeg povezivanja sa centralnoazijskim državama, te ostalim članicama BRIK kvarteta - i dalje pre svega znači sa zapadnim partnerima: s Amerikom, istina, izgleda sve manje, ali s Evropskom unijom, ako je ikako moguće, sve više. To s Evropom, međutim, nekako traljavo ide. Potvrdio je to i netom okončani redovni samit Rusije i EU, posle koga se stavovi dve strane ni po jednom pitanju nisu približili. Nezavisno od toga, štošta od onoga što je Putin izrekao na skupu u Sankt Peterburgu zaslužuje pažnju, možda ponajviše zato jer ukazuje na prirodne limite njegovih aspiracija, koje neće biti u stanju da zadovolji a da ne ponudi nešto zauzvrat. Kada, recimo, od evropskih partnera traži da se oslobode „ideoloških i drugih stereotipa“ o Rusiji, i da joj pristupaju na „pragmatičan način“, Putin odaje frustriranost time što se na njegovu zemlju na Zapadu gleda na način na koji se gleda: s podozrenjem. Ali, on neće ili ne može da prihvati da je to podozrenje - iako delom zaista zasnovano na predrasudama i stereotipima, te u toj meri i nepravedno - na drugoj strani utemeljeno na činjenicama, i da je pre svega na njemu da to promeni. Putinu se može dati za pravo i što traži uvođenje bezviznog režima za ulazak u zemlje EU. Kad konstatuje kako je „istinsko partnerstvo nemoguće dok postoji vizna barijera“, barem je nama ovde jasno o čemu govori. No, kad na samitu usvajanje regulative kojom se drastično povećavaju prekršajne kazne za organizatore i učesnike demonstracija pravda usklađivanjem sa sličnim propisima u zapadnoevropskim zemljama - a sve to nakon dosad najvećeg talasa uličnih protesta otkako se uspeo na vlast - teško je ne biti pomalo sumnjičav... Daleko od toga da su EU i njene članice pojedinačno u načinu na koji se odnose prema Rusiji oličenje visoke principijelnosti. Primera ne nedostaje, ali dovoljno je setiti se koliko se milijarderskog bašibozluka iz Rusije u poslednje dve decenije naselilo u elitnim delovima Londona, a da ih niko nije pitao odakle im sve te pare. Ali, čini se da se polako bliži vreme kada će Putin, ma koliko neprikosnoven kod kuće bio, za ostvarivanje svojih narednih ciljeva Uniji morati malo i da popusti. Teško da će Rusiji zbog toga biti išta gore.