Moćni a nikakvi

Teza da kada sve ode dođavola - tu je stari dobri seks, našla se na klimavim nogama baš u nezgodno vreme. Bilo bi mnogo jednostavnije u vreme ekonomske krize, političkih previranja i najveće nezaposlenosti u modernom dobu, primeniti ovu oprobanu terapiju naveliko preporučivanu u vreme bombardovanja, restrikcija ili nedostatka ispunjavajućih sadržaja. Problem je, međutim, kako kada je skoro pola populacije povremeno impotentno? Drugoj polovini, od stresova i briga, seks gotovo da ne pada na pamet. Uostalom, sva svetska istraživanja pokazuju da je trenutno najčešći uzrok problema u vezi sa seksom ubedljivo impotencija i da je ona vodeći razlog neuspelih veza, razvoda i neretko depresije. I da stvari ne idu nabolje iako je za poslednjih nekoliko godina srušen mit o impotenciji kao totalnoj tabu temi, a preparati za njeno uklanjanje su dobili veći reklamni prostor od pojedinih predsedničkih kandidata. Naravno, tu i tamo se još provuče teza da se radi o problemu o kom se nerado i retko govori, što verovatno jeste tačno, baš kao što je tačno da se rade opsežna istraživanja koja skidaju veo tajnovitosti i jasno nam poručuju – muškarci u Srbiji su baš kao i u svetu umorni, pod stresom i više ih muče materijalni nego seksualni problemi. Spremni su da to priznaju i ni brojem ni stavom se ne razlikuju od svetskog proseka. NESPOSOBNOST Naravno, impotencija nije problem od juče, ali je jasno da su razlozi za njeno postojanje danas bitno drugačiji, baš kao i njeni uzroci. Jer kada je u 19. veku impotencija definisana kao nesposobnost muškaraca da u određenim okolnostima imaju seksualni odnos, odmah su se pojavili i teoretičari zaduženi za razloge ove pojave. Jedan od njih, francuski lekar Pitoval, dao je jasnu dijagnozu - impotentni muškarci su varalice jer im se nesposobnost javlja u trenucima kada bi voleli da u krevetu imaju neku drugu ženu umesto svoje. Dva veka kasnije, nakon seksualne revolucije i više teorija nego seksualnih odnosa, problem deluje daleko komplikovanije, ali se većina psihijatara i dalje slaže u jednom – uglavnom se radi o muškarcima varalicama, samo što oni ne varaju partnerku već sami sebe. Živeći živote koji im se ne sviđaju, u okolnostima koje im nisu udobne, posmatrajući kako se mit o njihovoj zaštitnoj ulozi ruši, oni jednostavno reaguju podsvešću a ne svešću. Naravno, na ovoj oceni se problem ne iscrpljuje jer ako se odstrane svi organski razlozi za postojanje nemoći i dalje se na polju psihe može otkriti bar stotinak tipičnih razloga koji do toga dovode. Postoji sve veći broj muškaraca koji bi taj problem želeli da reše. Pomoć počinju da traže još kao tinejdžeri, mnogi ne odustaju ni posle osamdesete, a najbrojniji su muškarci u punoj polnoj moći, između 30. i 55. godine. Statistika kaže da se njihov broj u poslednje vreme popeo i za 10 odsto, ali to ne znači da je statistika u pravu – možda je i veći, ali ostaci tabua su ih prinudili da ostanu kod kuće i nevidljivi su za istraživanja. Tu se otvara prostor za pitanje da li je broj impotentnih muškaraca stvarno toliko veći ili se samo stiče utisak da jeste jer se o njemu glasnije govori? “Čini mi se da je u oba slučaja odgovor pozitivan. Doduše, oduvek je uspešan seks bio mnogo veći izazov za muškarce nego za žene. Kod većine muškaraca, pri samoj pomisli na mogućnost seksualnog odnosa sa nekom pripadnicom ‘slabijeg pola’, pokreće se čitav talas strahova. A danas je muškarcima teže nego ikada. Čak i oni koji su potpuno identifikovani sa arhetipskom ulogom lovca, sve češće sebe zatiču u ulozi ‘plena’. Ova zamena uloga ih ne samo zbunjuje već i umanjuje njihovo samopouzdanje. A upravo je nedostatak samopouzdanja jedan od najčešćih uzroka impotencije kod fizički zdravih muškaraca”, kaže Olivera Ptica, trener ličnog razvoja. SIMPTOMI Na navedene simptome upozoravaju i psihijatri: dokazivanje, nesigurnost, osećaj manje vrednosti, druga žena, skrivena homoseksualnost… samo su neki od uobičajenih razloga. „Uglavnom sa potencijom imaju problema plašljivi, nesamostalni, razmaženi, previše egocentrični, samoživi i nedovoljno socijalizovani muškarci”, smatra psiholog Miodrag Milenović. Impotencija može da pogodi i dobre i loše momke. Loše kada u nastupu samoljublja i dokazivanja sebi a ne partnerki žele da prikažu razornu muškost kojoj na put stane sećanje na profesionalca koga su prethodne večeri odgledali u nekom porniću. Dobre kada shvate da ne vole dovoljno ženu sa kojom su ili kada osete grižu savesti jer će joj, recimo, oduzeti nevinost a već znaju da se neće s njom oženiti. Ali, nikako ne smemo zaboraviti ni partnerke. Agresivne, zahtevne, ničim zadovoljne nisu dobar saveznik, baš kao ni one koje su povučene, sramežljive i uglavnom nezainteresovane. I baš te prvopomenute su postale često opravdanje ili stvarni razlog muške seksualne inhibicije. Ne samo zbog agresivnosti i želje da bez oklevanja preuzmu inicijativu koja je, po društvenim normama, bila namenjena muškarcima. Znalo se naime ko su lovci, a ko ulovljeni. Danas se češće sreću razgolićene devojke, „na izvol`te”, I samosvesne žene koje su preuzele tradicionalnu mušku ulogu. Strah od moćne žene već se opisuje u psihologiji kao jedan od razloga za prolazne impotencije. Žene se, uz to, optužuju da su uništile draž razotkrivanja i udvaranja, što je preduslov za uspešan seks. One su se emancipovale, preuzele inicijativu, prilaze i uzimaju šta hoće, isisavajući osećaj muškosti iz partnera... Da li je, ipak, baš sve tako? Ako se setimo filma Diplomac iz 1967. i antologijske scene u kojoj sredovečna gospođa Robinson beskrupulozno zavodi neiskusnog i zbunjenog diplomca, ostaje nam da se upitamo – zašto mladi Majkl Nikols nije reagovao kao današnji muškarci i uzvratio joj polnom nemoći? Zato što stvari nisu tako jednostavne, još manje crno-bele, a ponajmanje podložne promeni kao što se misli. Psihijatar LJubomir Erić kaže da ne bi trebalo verovati svakoj sociološkoj analizi sa kojom se susrećemo i da su stvari na njegovom „kauču” uglavnom iste kao i kada je počeo da se bavi psihoterapijom i dodaje: “Uvek je bilo žena koje su agresivne, ali muškarci koji imaju strah jednostavno beže od njih”. Čak i da prihvatimo tezu da neki „ne uspeju da pobegnu”, to je ipak premali procenat za poremećaj koji se poput epidemije širi. Šta je onda pravi okidač? Govoreći o svojim ličnim iskustvima u radu sa pacijentima Olivera Ptica navodi - strahove. NJih ima puno vrsta, ali bi se svi mogli izraziti dvema rečenicama: “Da li ću ovo moći? ”, dakle - sumnja u sebe, i - “Da li bi ovo trebalo da radim?”, drugim rečima – strah od posledica. A posledice mogu biti mnogobrojne - od polne infekcije i griže savesti do pristajanja na neželjene kompromise sa osobom koja vam je upravo pružila užitak. Na strah kao okidač, dr Gordan Popović, urolog -seksolog dodaje još jedan – stres: „Problemi sa potencijom su veoma rasprostranjeni – skoro svaki muškarac će pre ili kasnije u životu imati nekakvih tegoba sa potencijom. One mogu trajati duže ili kraće vreme ili se mogu desiti jednom i nikad više. Procenat muškaraca sa tim problemom ima tendenciju porasta s obzirom na naraslu akumulaciju stresa koju nosi savremeni život. Sve to dovodi do toga da se muškarci ređe i teže odlučuju da priđu devojkama a kada to i urade češće se javlja neuspeh u krevetu”. STRES A ako pogledamo po profesijama ko su najčešće pacijenti, primetno je da prednjače privatni preduzetnici, menadžeri, političari i direktori velikih preduzeća. Tako moćni i tako izloženi stresu. Ono što je dobra vest je – impotencija psihogene prirode nije neizlečiva i uspešno se otklanja psihoterapijom. Daleko je bolje ako se radi u paru, bar po muškarca jer su istraživanja pokazala da mnogi nakon uspešno završenog lečenja odbace partnerku sa kojom su sve to prošli i pronađu novu koja ne zna da su bili impotentni. Daleko veći problem predstavlja to kako naterati muškarca da prizna svoj problem, da se suoči sa njim i javno o tome progovori. I to na Balkanu. „Za ovu temu još uvek je vezan stid. Pada mi na pamet nedavni primer jednog klijenta. Na kraju sesije u kojoj smo se pretežno bavili njegovim seksualnim životom, na moje pitanje ‘imaš li neko pitanje pre nego što završimo sesiju?’, ovaj simpatičan Bosanac je odgovorio: ‘Imam. Sve vreme se pitam kako te, bona, nije sramota da ovako pričaš sa muškima?’, kaže Ptica. Slično misli i dr Sava Bojović, psihijatar i seksolog: „Vremena su se promenila, danas i mlade i starije generacije lakše prihvataju problem impotencije. To nije više tabu tema, ali postoji urođeni stid kod ljudi“. Baš taj stid kao kategoriju koje se ne odričemo lako, oglašivači raznih preparata su pokušali da iskoriste. Zbog toga se i pojavila reklama za jedan od lekova u kojoj se ispred ljubazne apotekarke tiskaju muškarci svih starosnih doba i ne poštujući red traže preparat za sebe. Opušteni su oni, opuštena je ona, proizvod ide od ruke do ruke i za divno čudo, niko ga ne plaća. Stavljaju ga u džep i izlaze, šaljući nam poruku da nije samo lako već je i besplatno. Izlečivo jeste, ali besplatno sigurno nije. Od pilule do hirurga Evropska medicinska agencija (EMEA) i američka Agencija za hranu i lekove (FDA) preporučuju samo tri preparata za efikasno i bezbedno lečenje impotencije, a te preporuke su prihvaćene i kod nas: vijagra, cijalis i levitra. Problem je što se nijedan od njih ne može koristiti sa lekovima koji sadrže nitrite, što je inspirisalo ne samo korisnike već i filmsku industriju da otvore pitanje – da li je dobar seks vredan rizika da se doživi infarkt. U romantičnim scenarijima seks uvek pobeđuje, a u stvarnom životu ne bi bilo loše pozabaviti se alternativom i probati sa seksom koji se može preživeti. Recimo vakum pumpom (nije baš estetski ali deluje), intrauretralnom terapijom koja deluje samo tridesetak minuta (ubacuje se gel u mokraćni kanal) ili intravenoznom terapijom koja je manje udobna i zahteva obuku muškarca da sam sebi da injekciju. Ako ništa ne pomogne, hirurg hoće – ubacivanje penilne proteze je skupo, neudobno i efikasno. Međutim, skupi su i lekovi. Pacijenti sa kojima je NIN razgovarao tvrde da im je mesečno potrebno oko 20.000 dinara da bi nabavili sve što im je prepisano, a da su često u poziciji da lekarima plaćaju i po 100 evra za tablete koje ovde ne mogu da se nabave a čija je cena u SAD 16 dolara. Mit o srpskom ljubavniku Razulareni erotomani Mit o balkanskom, a pre svega srpskom muškarcu kao idealnom tipu maskuliniteta, zdravom i pomalo razularenom erotomanu, pod kojim ničice padaju domaće ali i belosvetske žene, na ovim prostorima još uvek je važeći. Može se čak smatrati i jednom od ovdašnjih najslađih zabluda koja se uporno održava uprkos činjenicama koje je demantuju. Srbi su superiorni ljubavnici! Ta teza, nastala verovatno u muškim lovačkim pričama u kafanama, s vremena na vreme potkrepi se i podacima i tvrdnjama naučnih autoriteta koji priči o Srbima kao seksualno superiornim muškarcima daju tako potrebno i tako nategnuto naučno utemeljenje. Ali, narcističkoj prirodi Srba svakako godi kad se (pre nekoliko godina) pojavi istraživanje koje pokazuje da srpski muškarci u proseku imaju najduži penis na Starom kontinentu. Pa su tako, sa prosečnih 17 centimetara, naši muškarci daleko ispred drugih Evropljana, čiji su polni organi dugački 11-15 cm. I ne samo da ih je priroda bogato obdarila veličinom, nego se kao nacionalna dika ističe da su naši muškarci odlični i izdržljiviji od drugih u ljubavnom zagrljaju. Da bi se definitivno armirala ova tvrdnja u pomoć se poziva jedno drugo istraživanje o seksualnoj vitalnosti Srba, koje potvrđuje da je ovdašnjem muškarcu izuzetno važan dobar seksualni život, da on najčešće priželjkuju učestalije seksualne odnose iako njih čak 52 odsto, uzrasta od 35 do 45 godina, ima seksualne odnose najmanje nekoliko puta nedeljno. Srbi dakle veruju da su zbog toga bolji od izvikanih Francuza ili temperamentnih Španaca. Uvereni su da im nikakva supstitucija za dobar seks nije potrebna. Umesto pilula za potenciju, prosečan Srbin preporučiće med i orahe, ali i ljutu papriku. Zato u Srbiji postoji izreka: Zaprži mu čorbu! Naravno da je u ovoj opsežnoj argumentaciji, koja golica mušku sujetu, ignorisano jedno treće istraživanje koje je pokazalo da u dobi od 35 do 65 godina svaki treći muškarac u Srbiji ima problema sa impotencijom. Prikriveni homoseksualizam Pravilo je da se u periodu adolescencije seksualnost konačno i vrlo otvoreno, kod velikog broja adolescenata, usmerava na suprotni pol, dok se kod homoseksualaca ili usmeri na isti pol ili ostane trajno zarobljena u ovom stadijumu razvoja. Najčešći uzroci za potiskivanje seksualnog opredeljenja su vaspitanje i homofobičnost porodice u kojoj odrastaju. Takve osobe najčešće i same postaju homofobične, rezultat je velikog istraživanja koje je sprovela Neta Vajnstein sa Univerziteta Eseks u Velikoj Britaniji. I to nije neočekivano, kaže ona i dodaje: „U društvu u kome dominiraju heteroseksualci, spoznavanje sebe može biti veliki izazov za mnoge homoseksualce. Za ljude potekle iz homofobičnih i autoritativnih porodica prihvatanje homoseksualne orijentacije može biti zastrašujuće, pri čemu prikriveni homoseksualci počinju i sami da druge homoseksualce doživljavaju kao pretnju“. Oni nastavljaju da žive život kao heteroseksualci, venčavaju se i imaju decu. Može se dogoditi da se susretnu sa impotencijom kao problemom, ali nije obavezno. To se jasno ispoljava najčešće kada susretnu neku osobu istog pola koja im postaje privlačna. Na pitanje koliko je latentni homoseksualizam u vezi sa impotencijom, dr Sava Bojović kaže: „Sigurno je da svako od muškaraca, ali i žena, ima trenutke kada im ne funkcioniše seksualna aktivnost kako treba. Ja sam taj koji treba da pronađe uzrok za takvo stanje, bez obzira na obrazovanje, poreklo i seksualnu sklonost pacijenta, ali postoje i slučajevi za koje pitate. Imao sam jednog pacijenta koji je latentni homoseksualac, ali nikada nije napravio korak ka homoseksualnosti. On je došao kod mene u ordinaciju i rekao: Ja homoseksualnost volim, ali nikada nisam smeo sebi da dozvolim da budem homoseksualac“. Oblikovani za pad Deceniju nakon sloma socijalizma, srpskom političkom scenom dominiraju isti političari, istih bezidejnih politika, bez obzira na to da li su vlast ili opozicija. NJihova politika čist je marketing, a njihova politička impotencija, naš je problem Šta je pitanje? Impotencija društva?“ „Ne znam šta je pitanje, ali seks je odgovor“. Smeh Nebojše Romčevića, profesora Fakulteta dramskih umetnosti na asocijaciju na naziv njegove predstave. Prekida igru koju je do tada igrao. Tenis na 30 stepeni u podne. Traži vreme da se sabere, a onda nešto kasnije navodi bar dva, tri korena iz kojih Srbija i njeno društvo crpe matematički preciznu neuspešnost kao fatalni model svog postojanja. Stvar mentaliteta, istorijskih frustracija, večiti, istorijski raskorak između starog i novog, duboko ukorenjen patrijahalni pogled na svet, i s druge strane, potreba za progresom, raskorak dve strane, prozapadno i proruski orijentisane... Suštinski, istorijski problem Srbije je jednostavan i stvar je psihološke prirode. Zove se strah, strah od promena. To oslikava i politička scena. Deceniju nakon sloma socijalizma, srpskom političkom scenom dominiraju isti političari, istih bezidejnih politika, bez obzira na to da li su vlast ili opozicija. NJihova politika čist je marketing. Oni su proizvod ničeg, ali drže visoku cenu i može ih se kupiti. NJihova impotencija, naš je problem. Mnoge postkomunističke države imale su slične probleme, ali nijedna nije imala tako tešku, dugu tranziciju, izneverena nadanja, beznadežno siromaštvo, i razorenu ekonomiju, tajne okovane službama, pseudoelite, novac na tajnim računima, korupciju, stopu mortaliteta, pad nataliteta, odliv mozgova, nedostatak investicija, ... Uz takvu ličnu kartu, Srbija danas ima i problem nad problemima, državni status i enigmu oko granica. Ti egzaktni podaci mera su političke efikasnosti. Ili, političke erektivnosti. poraz Cilj ne mogu da postignu. Koči ih nedostatak hrabrosti za sprovođenje nepopularnih mera, njihova želja nesrazmerna je sposobnosti da dostignu cilj. Opsednutost vlašću ne podstiče ih dovoljno na rizik gubitka vlasti, kako bi postigli bilo kakav realan uspeh za društvo. Lišeni osećaja odgovornosti, oni se kreću arenom u borbi za političku dominaciju mimo svake efikasnosti. U strahu od poraza, kao da nečinjenjem on već ne biva veći, frustrirani, pretvaraju svoj lični uspeh u opstanku na vlasti neuspehom nacije. Oni daju okvire i formu institucija, gde treba da obitava kultura, intelektualni potencijal... Ali ako tamo nema jakih individua, a retke su, buntovnici, anarhisti i avangarda moraju biti negde na marginama društva. Ali koja je njihova šansa za isplivavanje na površinu u okolnostima koje diktiraju mas-mediji i aparatčici, sa osnovnim ciljem - zadržati poziciju, zaustaviti kvalitetnije, profitirati sa minimalnim ulaganjima? U tom introvertnom krugu dominacije podobnih, mesta za proboj autonomnih autsajdera bez obzira na lične kapacitete gotovo da nema. U takvom društvu Marina Abramović bi pod a) doživela duboku starost uz pomoć Crvenog krsta, b) okončala u gladi, c) radila u piljarnici jedva preživljavajući? NJene performanse niti jedna domaća galerija ne bi se usudila da prikaže, njena umetnost bila bi ubačena u fajl: „budalaštine“ ili „gluposti“. Stvar mentaliteta, istorijskih frustracija, izgubljenih ratova, gladi, siromaštva, je to što Srbija nema svoju avangardu, jake pojedince u ma kom segmentu društva, ne računajući biznismene. Romčević već u sistemu obrazovanja vidi zaveru protiv budućih generacija, regrutni centar jednoobrazlja, koje guši kreativnost i ni na koji način ne podstiče individualnost. Sistemski smišljeno? Za lako kontrolisanje nacije? Kako god, istorija, kako kaže on, pokazuje da mi nešto ili mnogo šta loše razumemo, i da smo društvo koje upada iz zablude u zabludu, makolika cena bila, a neke od njih plaćali smo hiljadama života, da bi u istoriji ta neophodnost sasvim nejasno ostala zabeležena. „Budalaština“, kaže Romčević. Takvo školstvo za našeg sagovornika manje je posledica samog državnog aparata, a prevashodno srži mentaliteta koji diktira roditeljima da proizvode iste sebe, sa istim manama, večnim, nerešivim frustracijama. U sistemu koji ne toleriše različitost, ne prašta bunt i ne dozvoljava da misliš svojom glavom, a ima intelektualaca koji i te kako vrište u disonantnim tonovima od jednoobraznog stava, savršeno smo oblikovani za propast. Prodor „LJudi su preplašeni od promene, odustaju od progresa, da bi preživeli prelaze u mejnstrim i zato je naše društvo tako kilavo, u kojem državni aparat usmerava u svakom smislu individue i zato nema prodora novih imena u kulturi“, kaže Romčević. Kako je u politici? Dobre odluke traže dobre građane. .. Mnogi očekuju pravdu, a pravde nema, ali ako nju ne bi tražili, bili bi u zverinjaku. Nezadovoljstvo, apatija, apstinencija, godine iscrpljenosti, siromaštva i izgubljenih nada, nema ko da dovede do tačke prekida, ponudi novu nadu, zbog koje je vredno glasati. Brutalni napadi na apstinente- birače neće doprineti da ispare tragovi hronične melanholije stanovništva umrtvljenog teškim životom i antidepresivima, niti ih ubediti da je greška samo njihova i to što tog dana nisu verovali da jedan dan i jedan potez mogu učiniti čudo kojim će uspostavili kontrolu nad svojom budućnošću. Optužbe da su građani krivi što su nezadovoljni, neće izbrisati posledice političke impotencije, nemoć srpskih političara da donose odluke i to brzo. „Šta je to ova ili bilo koja prethodna vlada učinila za srpski narod - ako izuzmemo Đinđića, koji je bio spreman na rizik, suprotstavljanje većini, politikom sam protiv svih – što bi bilo vredno toga da ih ne preziremo zbog političke impotencije, bahatosti i kukavičluka. Kada treba da pokažu svoju potenciju na delu, da zaustave javnu potrošnju, uvedu red u javni sektor, spreče korupciju i kriminal, definišu granice Srbije i njen ustavno-pravni položaj, obračunaju se sa prošlošću i naprave održiv realan plan razvoja države, onda se žale na glavobolju“, kaže Zoran Živković, bivši premijer Srbije. Posledica je porazna činjenica da gubimo vreme kao društvo i država u 21. veku. Svaki dan imamo dokaze da smo na repu Evrope, najkorumpiraniji, sa najgorom zdravstvenom zaštitom, lošeg školstva, najgoreg goriva na kontinentu... „Ništa nije urađeno, sem okončanja saradnje sa Haškim tribunalom, reforme Vojske, ali ni danas nemamo pojma koliki su gubici i zašto postoje u fondu zdravstva, kako ćemo da isplaćujemo penzije, nema stabilnih izvora, zato se socijalna politika vodi kroz privredu...“. Politički potentne danas, nažalost, na sceni Srbije ne prepoznaje. Nekoga ko zavređuje poštovanje, tipa premijera Turske, koji je od 2003. godine kada je izabran podigao devizne rezerve sa 25 na skoro 100 miliona dolara, Turskoj vratio sva obeležja velike države, sproveo demokratske reforme, iako je sam tradicionalista, i Turska je danas za Evropu ono što je Kina za svet po ekonomskoj snazi. Neuspeh „Politička impotencija? Čudan izraz ste pronašli za iskazivanje nedovoljne istrajnosti za odbranu jasnih ciljeva“, kaže Žarko Korać, bivši potpredsednik vlade Zorana Đinđića, ne krijući da se politički život u ovom trenutku iscrpljuje u malom broju fraza, u nedostatku konkretnih ideja. Kako god. Oni ne mogu. Ali, ne postavljaju pitanje kako to da prebrode. I, šta je glavni uzrok. Kako se to leči. Kada je u pitanju seksualna impotencija u svetu i kod nas primenjuje se pet pitanja na osnovu kojih se daju odgovori ko je sposoban za normalan seksualni odnos. Neka od pitanja su da li muškarac može da postigne erekciju i izvede akt penetracije, a potom dovede seksualnu igru do kraja, do ejakulacije, odnosno orgazma. Ova pitanja koriste ljudi u belom da dođu do odgovora na sledeće pitanje, koji je nivo erektivne disfunkcije pacijenta i onda primene lečenje. Ali, ono uvek ne uspeva. Tako, pitao jedan čovek jednog urologa, kako to da vijagra ili već nešto drugo ne deluje na njega. Popije tabletu i - ništa. Nema potencije. A doktor mu odgovara: „Dečko, nije dovoljna tableta, moraš imati i nešto zbog čega će ona reagovati. Tableta je samo gorivo za tvoj motor“.