Moneta za sluđivanje

Kad bi se našao ekspert koji bi mi objasnio kada je, kako i zašto u ovdašnji politički rečnik ušla sintagma „moneta za potkusurivanje“, možda bih bio u stanju da napišem suvisliji tekst o posleizbornim marifetlucima, ali takvog eksperta majka izgleda još nije rodila, pa ću se tog nezahvalnog posla latiti ja. Dakle ovako: u semantičkom smislu „moneta za potkusurivanje“ ne znači apsolutno ništa, ali u političkom smislu znači da i dalje ostajemo pod vlašću oligarhije koja brine isključivo o sopstvenim interesima. Ako neko misli da se sa formiranjem vlade oteže zato što vladari usaglašavaju stavove o vladinoj politici, taj se grdno vara. Niko od učesnika te sumanute trke nema ni najgrublju predstavu o tome šta će raditi kada se dokopa Nemanjine 11, niti će predstavu imati i kada se vlada formira. LJudi se, prosto, bave potkusurivanjem, to jest preraspodelom ono malo para koje su državi Srbiji još na raspolaganju. U potkusurivanje se umešao i Mile Dodik, koga su bivši predsednik i njegova svita, misleći da je to zbog nečega baš dobro, inaugurisali u rang nezaobilaznog političkog faktora u Srbiji. Mile, dakle, poručuje da su za njega neprihvatljive neke srbijanske politike i to se ovde uzima zdravo za gotovo. Milu se mora ugoditi! Trezveniji umovi su blagovremeno upozoravali da će zbog brige za „celinu“, to jest za srpski narod u svim njegovim pojavnim oblicima, propasti delovi, to jest Srbi ponaosob, i da će ta sumanuta politika posledično završiti sveopštom propašću, ali su, po svemu sudeći, džaba krečili. Možda zvuči paradoksalno, ali je mnogo lakše voditi brigu o jednoj metafizičkoj kategoriji, nego se pozabaviti stvarnim problemima. Ovako to ide: ako je Mile zadovoljan, onda je postignuto nacionalno jedinstvo, a to što neće biti para za plaćanje računa i što evro vrtoglavo raste, e za to su, dame i gospodo, krivi Vašington, Brisel i ekonomska kriza. Zbog svega rečenog (i zbog mnogo toga što nije i ne može biti rečeno) za nas, takozvanu sirotinju raju, apsolutno je nevažno ko će i s kim sastaviti vladu. Decenije kretenizacije su urodile bogatim plodom. Ono jeste, posleizborna psihotizovanost masa nije na nekadašnjem nivou, ali to uopšte nije znak masovne političke emancipacije, nego izraz krajnje apatije. Ništa se u naopakoj srpskoj politici neće promeniti, ne zato što bi to bilo nemoguće, nego zato što to niko ne želi. Celokupna nacionalna energija, koja uprkos svemu nije mala, traći se na „snalaženje u datim okolnostima“, u hvatanju „veza“ sa (donekle) prekomponovanom političkom elitom i iščekivanju sledećeg Mesije, koji je, kako stvari stoje, tu, pred vratima. U danima i godinama koji slede bićemo svedoci totalnog kolapsa jedne sumanute politike zasnovane na emocijama i poigravanju sa kolektivnim nesvesnim. Drugačije to nije moglo biti u ambijentu u kome je nacionalno tradicionalno pretpostavljeno građanskom, u smislu samosvesti o političkom suverenitetu slobodnih ličnosti. Da bi se nešto ovde promenilo, morao bi se promeniti koncept, a za to nema famozne političke volje, ne samo u tobožnjoj političkoj eliti, nego ni među najžučnijim zagovornicima tobožnjih promena. Može biti da vam je to promaklo, ali termodinamika i teorija fraktala nas uče da je haos najstabilniji sistem, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što se u haosu ništa ne može pokvariti. Kakvu god glupost da učinite, ona samo povećava večito nestabilnu stabilnost haosa. Sasvim je druga stvar što je haos krajnje loše mesto za život. Koji se bar malo (i bar na nekim mestima na svetu) može popraviti unapred izgubljenom borbom protiv haosa, Ali kada se haos proglasi najboljim od svih mogućih svetova, pa još ako u haosu stasa neki dobar teniser, pa ako se u haos umeša i Mile takozvani Dodik, e onda vam dame i gospodo, nema druge nego da se uhvatite u kozaračko kolo i da dreknete „živela Srbija“. Niko vam nije kriv. Ko god da dođe u Nemanjinu 11, vi ste ga izabrali. Ako vam slučajno nije udobno, postoji onaj legendarni šalter u upravi vodovoda. Put pod noge.