Državi nema ko da zajmi

Srbiji bi se već na jesen moglo dogoditi da nema gde da se zaduži, odnosno da kuca na „zatvorena vrata“ banaka za nove kredite. Sa skromnim prihodima, ogromnim rashodima i bez aranžmana sa MMF-om, Vlada Srbije će teško pozajmiti 2,5 milijardi evra do kraja godine, koliko joj treba da isplati plate, penzije i druge budžetske stavke, ali i otplati kamate i glavnice dospelih kredita. Polovina potrebnih sredstava, dakle 1,2 do 1,3 milijarde evra, otišla bi na finansiranje budžetskog deficita, a isto toliko i za servisiranje dospelih obaveza države. „Ono što mora da se plati jesu dugovi države. Što se tiče deficita, to je relativna stvar, jer ako nema para, neki budžetski troškovi moraće radikalno da se režu, pa će deficit prinudno biti manji“, objašnjava za NIN Ivan Nikolić iz Ekonomskog instituta, napominjući da će mogućnosti za dalje zaduživanje države zavisiti od mera koje će preduzeti nova vlada, a povezano s tim i od kretanja kursa dinara. Drugim rečima, za državu će biti neophodno da obezbediti najmanje 1,2-1,3 milijarde evra za refinansiranje dospelih rata kredita, a za budžetske stavke šta ostane. EVROOBVEZNICE Sasvim je neizvesno da li će plan Ministarstva finansija da na jesen emituje nove desetogodišnje evroobveznice u vrednosti od milijardu evra zainteresovati investitore. Iako je prošlog septembra država prodala na međunarodnom tržištu obveznice vredne milijardu dolara, zbog visoke kamatne stope od čak 7,25 odsto i snažnog jačanja dolara, ekonomisti ocenjuju da se radi o lošem poslu za nas. Danas je situacija neuporedivo teža, pa čak ni sa ovom kamatom nema garancija da će kupaca državnih hartija biti. Mališa Đukić, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji veruje da će bez oštrih mera Vlade i aranžmana sa MMF-om, nova emisija obveznica teško biti uspešna. „Gotovo je izvesno da će kamata biti veća od prošlogodišnjih 7,25 odsto, ali tu upravo i nastaje problem. Jer u Evropi postoji ta psihološka granica od sedam odsto kamate, koja, kada se pređe, sugeriše investitorima da sa zemljom nešto ozbiljno nije u redu. Tada investitori prestaju da ulažu bez obzira na to koliko je visoka kamata“, objašnjava Đukić, podsećajući da su Grčka, Španija i Portugalija ranije podizale kamatnu stopu na državne zapise kako bi privukle investitore, ali je efekat bio loš - zbog visokog rizika investitora nije bilo. Sličan scenario u Srbiji nagoveštava i nedavna neuspešna emisija trezorskih zapisa. Uprkos godišnjoj kamati od 15 odsto na petogodišnje dinarske obveznice, prodato je manje od petine državnih hartija (svega 17,33 odsto). „Poverenje investitora nije izgubljeno sada, već onog trenutka kada je MMF otišao iz Srbije. To je bila poruka investitorima da kredibilna vlada u Srbiji ne postoji. Kako sada stvari stoje, čini mi se da ni najavljena vlada neće imati kapacitet da sprovede potrebne reforme. A to nas onda vodi u ozbiljne probleme”, upozorava Nikolić. OPREZ A šta kažu investitori, odnosno bankari, kod kojih se država uglavnom zadužuje? Drastično je smanjeno interesovanje za finansiranje srpskog javnog duga, zajednički je stav nekoliko njih sa kojima je NIN razgovarao. Postoji ozbiljna pretnja da banke neće više kupovati naše dužničke papire, već će dospelu glavnicu i kamatu pretvarati u evre i iznositi iz zemlje. „Država će se teško zadužiti za još 2,5 milijardi evra. Interesovanje banaka za finansiranje srpskog javnog duga bitno je opalo. Srbija je već na gornjoj granici zaduženosti, na plafonu, a bez MMF-a i odlučnih mera nove vlade, poput onih koje je predložio Fiskalni savet, teško da će se poverenje investitora vratiti”, kaže za NIN Vladimir Čupić, predsednik Izvršnog odbora Hipo Alpe-Adrija banke, koja je do sada bila među većim kreditorima srpske države. Čak i da bude moguće dalje zaduživanje, Čupić napominje da će kamate biti najmanje sedam odsto, što je „stravično“ u odnosu na rast srpskog bruto domaćeg proizvoda, za koji se očekuje da bude nula ili čak u minusu. Govoreći o eventualnom kreditiranju države, prvi čovek jedne strane banke u Srbiji, koji je želeo da ostane anoniman, tvrdi da dosadašnja iskustva nisu nimalo dobra. „Naša banka je svojevremeno dala kredit za jedno javno preduzeće. Kad je došlo vreme da se kredit vraća, nigde para, iako je za tu pozajmicu garantovala država. Posle nekoliko dana natezanja i kašnjenja, što na Zapadu nije uobičajeno, zvali su nas i iz centrale banke da pitaju o čemu se radi. Tek nakon poziva Vladi i stalnih urgencija, uspeli smo da naplatimo dug. Nakon toga, usledilo je uputstvo centrale da ne povećavamo izloženost prema državi već da polako izvlačimo sredstva”, tvrdi za NIN ovaj ugledni bankar. Ni švajcarske banke, koje su prethodnih godina kupovale srpske hartije od vrednosti, uglavnom za druge klijente, poput investicionih fondova iz Londona, nisu više raspoložene da investiraju u srpski javni dug, tvrdi za NIN bankar iz jedne od njih. Prema njegovim rečima, razlog dosadašnjeg ulaganja bila je visoka kamata od 7,25 odsto godišnje, a uz to je i udeo javnog duga u BDP-u bio manji od 45 odsto, što je bilo znatno ispod evropskog limita od 60 odsto. Danas je, međutim, situacija bitno drugačija. „U vestima iz Srbije sada se navodi da je deficit eksplodirao, da nema aranžman sa MMF-om, politička situacija je maglovita, ekonomski rast biće verovatno negativan, a dug se stalno povećava. Zbog svega mislim da će državi biti teško da dođe do para pod pristojnom kamatom. Ostaje opcija zaduživanja kod Rusije ili Kine“, objašnjava ovaj investicioni bankar. On ističe i da nije dovoljno gledati samo nivo duga u odnosu na BDP, jer Japan može da ima dug od 200 odsto BDP-a pošto mu je kamata 0,8 odsto. Srbija, kako kaže, ne može da priušti ni dug od 50 odsto BDP-a jer ga finansira po kamati od 7,5 odsto. To, prema njegovoj računici, odgovara japanskom dugu od 350 odsto BDP-a. „Političari u Srbiji ne razumeju da država ne vraća pozajmljene pare već ih refinansira ako može ili ide u bankrot. Refinansiranje po nižim stopama i omogućavanje rasta se postiže samo ako pošaljete signal investitorima da ste fiskalno odgovorni i da nećete otići u bankrot“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. I tu, čini se, leži ključ - ako želimo da povratimo poverenje kreditora, nemamo izbora - moramo da preduzmemo mere štednje i sklopimo aranžman sa MMF-om. Ako toga ne bude, čeka nas prisilno prilagođavanje, koje znači najpre rezanje kapitalnih investicija, što je politički najbezbolnije. Nešto tako već se naslućuje, jer je prema saznanjima NIN-a, neizvesna finansijska konstrukcija za nastavak izgradnje državnih stanova u voždovačkom naselju „Stepa Stepanović“. NIN, takođe, saznaje da se već gomilaju dugovi u Trezoru, a na isplatu čekaju uglavnom građevinske firme, izvođači radova i brojna preduzeća, čime Vlada dodatno povećava lanac nelikvidnosti. Ako državi ne bude imao ko da zajmi, posle rezanja investicija neizbežno je, pre ili kasnije, i kašnjenje plata i penzija, a to bi moglo značiti da će nova vlada bez odlučnih mera biti sasvim, sasvim kratkog veka. I Telekom za dug Izlazni scenario za novu vladu, koja ne bi imala hrabrosti za rezove, Ivan Nikolić vidi u mogućoj prodaji Telekoma, što bi joj kupilo jednu godinu preživljavanja. Ako, pak, proda EPS, to bi joj omogućilo da preživi ceo mandat. „Moguće je da se nova vlada obaveže MMF-u na prodaju ovog porodičnog srebra, a zauzvrat da dobije aranžman. Ali i tu bi bilo problema, jer u krizi ne možete da dobijete dobru cenu. Danas bi Telekom mogao da se proda za 80 odsto vrednosti dobijene na neuspelom tenderu, a treba objasniti građanima zašto se prodaje toliko ispod cene“, tvrdi Nikolić.