Hod po tankom ledu

Međunarodni inspektori saopštili su prošle nedelje da je Iran povećao proizvodnju obogaćenog uranijuma, koji bi mogao biti upotrebljen za nuklearno oružje. Po nekim američkim izvorima ta količina je dovoljna za proizvodnju pet atomskih bombi. Izrael upozorava svet da Iran nije ni prestao da radi na stvaranju atomske bombe. Situacija se ozbiljno zaoštrava, jer jastrebovi (ne samo) u Jerusalimu jedva čekaju da krenu u rat. A i u Teheranu ima snaga koje bi rado videle svoje bombe i rakete kako padaju na „ilegalni cionistički režim“ (kako Iran zvanično naziva Izrael). NEZAMISLIVO Teško je i zamisliti kakve posledice čekaju te dve zemlje, ali i okruženje, pa i čitav svet, ako stvarno ratoborni pobede nad razumnim političarima, onima koji i dalje traže neko mirno rešenje spora. Teheran uporno ponavlja da atomska istraživanja služe isključivo u miroljubive svrhe: za medicinu i razvoj nuklearne energije – a ne nuklearne bombe. Čini se da je spremnost za neku vrstu kompromisa porasla barem u delu iranskog rukovodstva: zemlja je ozbiljno pogođena višegodišnjim sankcijama (iako se zvanično tvrdi da sankcije nemaju nikakvog efekta), što izaziva nezadovoljstvo naroda, o čemu vladajuća vrhuška i te kako mora da brine. Teheran očigledno sada traga za rešenjem koje bi mu sačuvalo obraz i istovremeno poštedelo izraelsko-američke vojne pretnje. Ekonomski eksperti upozoravaju da bi u slučaju rata sa Iranom svetska privreda zabeležila ogroman pad. Kriza u EU i evrozoni bi se opasno zaoštrila i ugrozila bi konjunkturna kretanja, procenjuje Ferdinand Fihtner, šef nemačkog Instituta za privredna istraživanja. Došlo bi do neslućenog poskupljenja nafte i strahovitog pada akcija na svetskim berzama, kažu drugi, a svi zajedno upozoravaju da bi svet mogao biti izložen razornom talasu islamskog fundamentalističkog terora. Sama pretnja Irana da bi mogao zatvoriti ili minirati strateški važan Ormuski prolaz bi podigla cenu sirove nafte na preko 200 dolara po barelu, upozorio je ugledni Nemački institut za međunarodnu politiku i bezbednost. Krajem maja je ponovo propao sastanak Irana sa grupom 5+1 (SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka) u Bagdadu. Iran je krenuo u konfrontaciju sa svima, bila je jedinstvena ocena zapadnih komentatora. Iz Teherana istovremeno poručuju da velike sile moraju, pre nastavka pregovora najavljenih za 18. i 19. jun u Moskvi, da uklone svoja „pogrešna shvatanja i nelogične preduslove“. „Pritisci na nas su pogrešni i neće dovesti do rezultata“, saopštilo je iransko Ministarstvo inostranih poslova. NESLAGANJA Inspektori iz Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) tvrde da je Iran ubrzao proizvodnju obogaćenog uranijuma, za koji se Zapad boji da bi mogao biti upotrebljen za nuklearno oružje. Iran je povećao zalihe 20-procentnog srednje obogaćenog uranijuma od februara za trećinu, sa 109 na 145 kilograma, tvrde inspektori. Za ovaj petak u Beču najavljen je još jedan sastanak iranske delegacije sa predstavnicima IAEA. Iz agencije najavljuju da će od Teherana tražiti da omogući pristup nuklearnom postrojenju Parčin kod Teherana; IAEA podozreva da se u Parčinu izvode eksperimenti kojima se pribegava pri izradi nuklearnog naoružanja. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu izjavio je da su evropski i američki zvaničnici „previše meki prema Iranu“, za koji kaže da nikada nije ni prestao da radi na obogaćivanju uranijuma kako bi napravio atomsku bombu. To što se od Irana do sada tražilo samo da zaustavi obogaćivanje uranijuma, po njemu je nedovoljno: Teheran treba naterati da skroz zaustavi nuklearni program, smatra on. Ipak, u samom Izraelu su sve glasnije kritike tvrdog stava vlade. Čak je načelnik izraelskog generalštaba, Beni Ganc, krajem aprila otvoreno rekao da ne veruje da Iran gradi atomsku bombu. I bivši šef moćne obaveštajne službe Mosad, Meir Dagan, protiv je vojne akcije, verujući da bi taj konflikt bio „katastrofa“ za Izrael. Mnogi veruju da izraelska vlada već vodi tajni, neobjavljeni rat protiv iranskog nuklearnog programa. U proteklih 28 meseci ubijena su petorica iranskih nuklearnih eksperata, pri čemu je i dalje nejasno ko stoji iza tih napada. U Iranu, očekivano, podozrevaju da je za ubistva odgovorna izraelska tajna služba; jedan od navodnih atentatora, koji je kasnije pogubljen, na suđenju je priznao da je radio za Izrael, mada to samo po sebi ne predstavlja dokaz. Prošle nedelje je izazvao pažnju dokumentarni prilog nemačkog javnog servisa ZDF pod nazivom „Rat u senci“, u kojem se izveštava o dugotrajnom izraelskom tajnom angažovanju protiv Irana, koje uključuje slučajeve terorizma i sabotaža. U programu je jedan bivši šef Mosada otvoreno rekao da ova vrsta akcija predstavlja alternativu preventivnom nuklearnom udaru na Iran, jer se na taj način uklanjaju vodeći nuklearni naučnici, a napadima kompjuterskim virusima se uspešno usporava i otežava rad nuklearnih postrojenja - možda i uspešnije nego bombama i raketama. A za ostatak sveta i bezbolnije. Mogući scenariji konfrontacije Ko će koga Neki bezbednjaci tvrde da Izrael i SAD imaju izgleda da zaustave iranski atomski program samo do kraja ove godine, jer Iran ubrzano radi na dubokom ukopavanju svojih postrojenja, koja bi tako odolevala bombama i raketama. Ako ove dve zemlje zaista pristupe toj akciji, to bi imalo dalekosežne posledice po svetsku privredu – a čitava planeta bi se našla na prekretnici kakva nije viđena od pada Berlinskog zida. Postoje najmanje tri moguća scenarija. 1) Iran postaje atomska sila, što dovodi do dalje trke u naoružanju na Bliskom istoku. Saudijska Arabija, Turska i Egipat bi mogli poželeti sopstvenu nuklearnu bombu, što bi dovelo do opasne proliferacije. Rasle bi opasnosti da čak i neki nesporazum ili tehnička greška izazovu masovnu smrt i ogromna razaranja. Iran bi sopstvenom bombom ojačao pozicije, što bi povećalo opasnost da vlada u Teheranu – shodno politici nepriznavanja prava Izraelu da postoji – krene u napad na „cionističku tvorevinu“. Time bi, neminovno, izazvala izraelski kontranapad. 2) Izrael prvi napada iranska atomska postrojenja. To bi stvorilo najveću političku krizu posle Drugog svetskog rata, jer bi Iran sigurno odgovorio na napad. Podržali bi ga islamistički pokreti Hezbolah i Hamas, a i čitav muslimansko-arapski svet bi bio uz njega. Iran bi odmah zatvorio Ormuski prolaz i tako prekinuo dotok velikog dela arapskog naftnog izvoza ka Zapadu. Danas kroz moreuz svakodnevno prolazi 2,7 miliona kubnih metara sirove nafte – što čini oko 20 odsto svetskog transporta tog energenta. Plovidba kroz Ormuz nema alternative, jer nema dovoljno naftovoda iz tog dela sveta ka Evropi. U slučaju iranskog kontranapada automatski bi intervenisale SAD i bile bi uvučene u bliskoistočni rat u odnosu na koji bi čak i konflikt u Iraku izgledao kao događaj nižeg ranga. Došlo bi i do zaoštravanja odnosa između zemalja koje pokazuju veće razumevanje za Iran (Rusija, Kina, Indija) i onih koje su na izraelskoj strani, kao što su SAD i mnoge zapadnoevropske zemlje. 3) Iran popušta pre nego što je napravio atomsko oružje. To bi mu donelo brojne vojne i političke prednosti koje ima jedna atomska sila – a da ne mora da plati dosadašnju cenu međunarodnih sankcija. Istovremeno bi SAD zaustavile Izrael od preventivnog napada. Ali, neki upozoravaju da bi to bio život na ivici noža, jer bi Iran u svakom času mogao da završi bombu i da bi time mogao da ucenjuje svet. Izraelski vojni stratezi od marta prošle godine planiraju „preventivne“ udare na iranska postrojenja, a kao uzor bi mogao da posluži uspešni napad bombardera na jedan sirijski atomski reaktor 2007. godine. Akcija, prema nekim analitičarima, teče u tri faze. 1) Izbor primarnih ciljeva, ukupno ih je 12, kao što su istraživački reaktori, rudnici urana i postrojenja za obogaćivanje urana. Stalno se analiziraju satelitski snimci tih ciljeva, a uz to dolaze i izveštaji špijuna sa terena i analize izraelskih kompjuterskih stručnjaka, koji se pomoću kompjuterskih virusa ubacuju u mreže iranskih atomskih naučnika. Najaktuelniji je slučaj virusa „flejm“, koji je ozbiljno oštetio kompjutere iranskih postrojenja, a uspeli su da uđu i u kompjutere vladinih funkcionera. „Neki nelegitimni režimi imaju običaj da šire viruse kako bi naneli štetu drugim“, rekao je portparol ministarstva inostranih poslova prošle nedelje u Teheranu. 2) Kada se odrede ciljevi, specijalisti za razne vrste naoružanja određuju municiju za borbene mlaznjake F-15 i F-16. Avioni će biti opremljeni „maverik“ raketama, pogodnim za gađanje nadzemnih ciljeva. Za bunkere i podzemne ciljeve koristiće se teške bombe GBU-28. Ove bombe prodiru kroz beton i čelik i eksplodiraju tek u unutrašnjosti. SAD su Izraelu isporučile najmanje 55 ovih razornih bombi. 3) Akcija počinje. Tokom napada na sirijski reaktor 2007. izraelski komandosi su u Siriju prebačeni helikopterima i markirali nuklearno postrojenje, kako bi se usmerile laserski vođene bombe. U Iranu to ne bi bilo moguće, zbog razdaljine između dve zemlje, te bi ciljeve morali da markiraju agenti na terenu. Najveći logistički problem jeste razdaljina i činjenica da bi izraelski avioni morali da koriste vazdušni prostor neprijateljskih zemalja. Misli se da bi Saudijska Arabija prećutno dozvolila prelet, jer ni ona ne simpatiše režim ajatolaha u Iranu. Nedavno su se pojavile spekulacije da bi i Iranu susedni Azarbejdžan ustupio svoje aerodrome za izraelski napad, što je dovelo do zahlađenja odnosa između Teherana i Bakua. Folker Pertes, Nemački institut za međunarodnu politiku i bezbednost, specijalno za nin Uspostaviti poverenje Posledice eventualnog izraelsko-američkog napada na iranska nuklearna postrojenja bi bile mnogostruke i osetio bi ih čitav svet, jer se zna da kada jednom počne, tok rata se jedva može kontrolisati. To za NIN kaže vodeći nemački stručnjak za Iran i Bliski i Srednji istok, prof. dr Folker Pertes, direktor ugledne Fondacije nauka i politika - Nemački institut za međunarodnu politiku i bezbednost u Berlinu. U činjenici da se ipak vode pregovori oko iranskog nuklearnog projekta Pertes -koji inače pažljivo bira medije za koje govori - vidi tračak optimizma da bi se mogao izbeći ratni sukob. Kako procenjujete opasnost da dođe do izraelsko-američkog napada, odnosno do rata? Rizik izbijanja ratnog sukoba nije moguće, naravno, davati u nekim procentima. Ali ono što možemo reći jeste da dokle god postoji verodostojan politički proces, dotle neće doći do napada SAD na Iran, a Vašington će biti u stanju da spreči Izrael da napadne. Sve u svemu, administracija Baraka Obame nema nikakvog interesa da vodi novi rat na Srednjem istoku, a ima puno interesa da se pregovori sa Iranom nastave i da se dođe do nekog rešenja. Da li su nedavni pregovori bili pomak u pregovaračkom procesu? Razgovori vođeni krajem maja u Bagdadu nisu doveli do promene. Očigledno su na obe strane bila isuviše velika očekivanja pre početka pregovora. U naredne razgovore u Moskvi će se krenuti sa nešto manjim očekivanjima. A ni ovde ne treba da očekujemo da bi mogla biti rešena ona velika pitanja. Još se suštinski radi na uspostavljanju uzajamnog poverenja. Pritom će šest sila (SAD, Kina, Rusija, Velika Britanija, Francuska i Nemačka) pokušati da od Irana dobiju makar jedan pristanak, a to je da obogaćivanje uranijuma zaustavi na 20 procenata. Iran bi mogao biti spreman da pristane na ovakvu suspenziju ovog oblika obogaćivanja kada bi kući mogao do donese nekakav osetni uspeh. To bi, na primer, moglo da bude privremeno ukidanje određenih sankcija. Kako procenjujete stanje unutar vladajućih struktura Irana i Izraela? Iransko rukovodstvo svakako želi da izađe iz međunarodne izolacije i mora da nađe načina da se oslobodi makar jednog dela sankcija, koje sve više otežavaju prodaju iranske nafte na svetskom tržištu. Ali ono želi istovremeno da sačuva obraz. Zato je iranskoj strani toliko stalo da od međunarodne strane dobije uveravanja da Iran, kao država članica Pakta o neširenju nuklearnog oružja, uživa i sva prava predviđena Paktom, uključujući pravo na obogaćivanje uranijuma. U Izraelu politička i vojna elita uopšte nema jedinstveno mišljenje. Političari rado govore o mogućnostima vojnih udara. Vojska i tajna služba su tu veoma skeptične. Oni se više brinu za regionalne posledice dalje konfrontacije na Bliskom istoku i žele da razmirice – prevashodno putem robusne diplomatije i sankcija – radije prepuste SAD. Ako dođe do napada, kako će reagovati Iran, druge islamske zemlje i kakve bi šire posledice mogle nastupiti? Napad, barem kratkoročno, nije verovatan. Svakako bi doveo širom sveta do dizanja cena nafte do dosad neviđenih visina. Ali to se ne može izračunati, jer se cena nafte na formira samo po ponudi ili nestašici, već tu ogromnu ulogu igra i psihologija. I kao kod svakog rata, ni ovde se posledice ne mogu unapred ukalkulisati. Stoga i ne znamo kako bi Iran ili druge zemlje regiona mogli reagovati. Scenariji se protežu od jedne šire konfrontacije, u kojoj bi Hezbolah iz Libana ispaljivao rakete na izraelske ciljeve, a Iran gađao mete u Kuvajtu ili Ujedinjenim Arapskim Emiratima, do scenarija koji polaze od toga da se uopšte neće mnogo toga desiti. Niko neće unapred da kaže kako će reagovati. Ono što je tačno, to je da kada je jednom započet ratni obračun, skoro se nikako ne može kontrolisati njegov tok. A ako je prvenstveni cilj takvog napada, kako stalno ponavljaju pre svega izraelski komentatori, da se iranski atomski program zaustavi nekoliko godina, onda se čini da je mnogo pametnije da se ka ovom cilju i dalje ide diplomatskim sredstvima.