Cirkus demokratija

Naučnik, filozof, pisac, dramaturg, aktivista...samo su neka od zanimanja tridesetčetvorogodišnjeg Igora Štiksa, srpskoj javnosti poznatog pre svega po svojim levičarskim idejama (sa Srećkom Horvatom je suosnivač Subversive festivala u Zagrebu i koautor političkog eseja Pravo na pobunu) ali i pozorišnoj predstavi Elijahova stolica, zasnovanoj na njegovom romanu, koja se igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Rođen je u Sarajevu, diplomirao je u Zagrebu, doktorirao u Parizu i Čikagu, a trenutno je zaposlen na Univerzitetu u Edinburgu. Po okončanju petog po redu Subversive festivala, na putu za Škotsku, svratio je do Beograda i u ekskluzivniom intervjuu za NIN dao svoje viđenje levice, kapitalizma, cirkuske demokratije, sistema koji od ljudi proizvode „ljudski otpad”, ali i kulture koja nas može povezati pod uslovom da ne falsifikujemo istoriju. Kako smo svi mi, koji smo devedesetih hteli nešto bolje, uspeli da se zaglavimo u prostoru i gde se uopšte nalazimo? U situaciji u kojoj nemamo klasične autokrate ili diktatore protiv kojih bi se ljudi mobilisali, u sistemu koji nema jedno lice i nema jasno monopolisanu vlast i ekonomsku moć kako je to bilo, na primer, u Srbiji i Hrvatskoj devedesetih ili u Egiptu pod Mubarakom, imate sistem koji se naziva demokratskim a demobiliše građane kao političke subjekte i radi sve da ih ne uključi u istinski demokratske procese. Ako se ranih devedesetih išlo u borbu za demokratske slobode, da se uklone isprva demokratski instalirane autokrate, ono što smo dobili danas je prilično slab rezultat. Ovaj novi sistem vrlo otvorenog i brutalnog kapitalizma baca ljude u mašinu koja od vas čini ne političke subjekte već uglavnom konzumente, ako imate čime da konzumirate, ili vas pretvara u ono što se naziva ljudskim otpadom, ako nemate novca da konzumirate. Gde i kako je nestao građanski otpor? Kada prisilite građanina da se bavi samo preživljavanjem, onda mu ostaje veoma malo vremena za neku vrstu autonomnog razmišljanja i delovanja što bi trebalo da bude definicija šireg aktivnog građanstva. Prezaduženi građani su upali u ropski položaj naspram svojih poslodavaca, tržišta rada, banaka i samog političkog sistema (podobnost, nekritičnost i ćutanje za mnoge znači očuvanje radnog mesta). Imate situaciju u kojoj se rastače ne samo političko već i socijalno tkivo jedne zajednice. Onda to, samo po sebi, proizvodi nešto što je ciljani efekat današnjih vlasti: apatiju, rezignaciju ili, što je najčešće vezano za intelektualne krugove, cinizam. Sama situacija u kojoj se nalazimo ostavlja dovoljno prostora za kooptaciju, pogotovu tu mislim na medijski aparat i intelektualne i akademske krugove. Danas je vrlo lako kupiti, doslovce kupiti za vrlo malo novca, pristajanje i nedovođenje u pitanje ni trenutne vlasti ni samog sistema. Takođe dolazi do fragmentiranja političkih zahteva. LJudi smatraju da se sve vrti oko njihovog malog zahteva i ne vide da se sve zapravo vrti oko povezivanja tih partikularnih borbi jer bez toga neće doći do toliko željene promene. A uveriti ljude da su samo individue koje se moraju brinuti samo o sebi i koje, ako im već ne ide, treba problem da reše prvo sa samima sobom (putem više napora, rada, priručnika za samopomoć ili psihoterapije) jedan je od najboljih primera kako politički umrtviti i eliminisati građanina. Nikad nije bilo lakše vladati nego u ovom tipu „demokratije”. Koliko se u tom procesu može računati na mlade ljude i da li je pokret koji koristi plenum taj koji na pravi način oblikuje novu misao? Plenum je forma direktno demokratskog kolektivnog odlučivanja u kojem su svi subjekti jednaki i koji donose kolektivne odluke nakon otvorenih debata i uvažavanja stajališta svih subjekata. Fenomenalan primer uspeha plenumske demokratije je slučaj studenata u Hrvatskoj - iako mislim da je plenum beogradskog Filozofskog fakulteta bio jako uspešan s obzirom na vrlo teške uslove - koji su počeli delovati na taj način puno pre Cukoti parka u NJujorku ili indignadosa u Španiji. Da, mislim da se radi o inovativnom modelu koji nam nudi alternativu zbog svoje duboke demokratičnosti i elastičnosti, tj. mogućnosti primene u čitavom nizu situacija, ali ne mislim da će biti dovoljan, jer još nije dovoljno razvijen da bi se ostvarila sistemska promena u ovom istorijskom trenutku. Iako istinska demokratija ostaje ideal prema kojem se teži, mislim da ćemo u ovoj alarmantnoj situaciji morati pribeći kombinaciji pritiska s ulice, iz društva, od strane direktno demokratski organizovanih subjekata i u privremenoj koaliciji svih progresivnih snaga, koja bi se mogla nametnuti unutar institucija reprezentativne demokratije. No, ako posustane pritisak s ulice, vrlo brzo ćemo videti kako institucije lako kooptiraju kao što se to dogodilo nekada radikalnim a danas skoro pa neoliberalnim „zelenima“ u Nemačkoj. Da li u ovom trenutku postoji prava levica i koja je njena uloga u društvu? Sasvim je jasno da je na scenu došla nova generacija koja nema veze sa državnim socijalizmom kakav je postojao u određenim delovima sveta, koja promišlja kritički i koja se vraća izvornim idealima levice. To je generacija od okupacije Volstrita do trenutnih masovnih demonstracija u Kvebeku, Grčkoj ili Španiji. Generacija kojoj je sasvim jasno da je prevarena, da njom upravlja jedna političko-ekonomska finansijska oligarhija i koja dobro zna da je vizija koju ovaj vrli neoliberalni svet nudi ograničena u svakom smislu: razvoja ljudskih potencijala, vizija društvenih odnosa, pa čak i u ekološkom smislu. Takva izvaninstitucionalna levica je sve jača i u Srbiji. Kako smo stigli do tako ograničene vizije? Kako je propao ideološki neprijatelj, tako se savremeni kapitalizam oslobodio svih lanaca i krenuo u fazu finansijalizacije koja je dovela do kraha 2008, koji je u ideološkom smislu delegitimisanja jednak padu Berlinskog zida. Ipak, ima jedna važna razlika: istinske ideje levice nemaju nikakve veze s državno-socijalističkim diktaturama a najmanje sa staljinizmom, dok stvaranje društva ogromnih ekonomskih nejednakosti jeste sami program ekonomskog neoliberalizma. Krah je proizveo činjenicu da imate preko 30 miliona Amerikanaca koji su izbačeni iz svojih domova, 47 miliona živi ispod praga siromaštva a skoro 40 miliona se prehranjuje bonovima za hranu dok uistinu ne više od nekoliko postotaka stanovništva ima skoro sve. Sve se to dešava u najrazvijenijoj zemlji sveta. Na periferiji te stvari su još kompleksnije, teže i složenije jer se nalazimo, kod nas, i u jednoj postkonfliktnoj zoni. Tamo nam, opet tragično i farsično, i dalje tvrde da je rešenje u upravo potpunoj primeni tog i takvog kapitalizma koji je već propao na Zapadu i protiv kojeg vode ogorčenu borbu građani samih tih zapadnih zemalja. Niste imali ni 30 godina kada ste napisali drugi roman Elijahova stolica, uz pohvalu da ste dostigli punu zrelost. Šta sad? Pre bih rekao da sam dostigao umetničku punoletnost a da tek sada kreće zreli život za koji se nadam da će doneti barem neki razvoj, umetnički i intelektualni. Elijahova stolica je za mene bila ulazak u punoletstvo jer sam se bavio temama koje su me konstituisale, koje su se ticale istorije 20. veka, rata u Bosni, opsade Sarajeva, holokausta ali i levog angažmana. Bilo bi sjajno da sam sva ta pitanja razrešio kroz jedno umetničko delo, ali nisam. Mnoga su u emotivnom i intelektualnom smislu ostala otvorena za mene i iskreno se nadam da nisam zatvorio svoj literarni potencijal sa jednim, ispostavilo se, čitanim romanom. Da li je znak pozitivnog pomaka u razumevanju svih nas sa prostora bivše Jugoslavije to što se pozorišna predstava zasnovana na ideji romana sa podjednakim uspehom igra u celom regionu? Apsolutno. Ta predstava je klasičan postjugoslovenski projekat koji je povukao snage iz niza nekadašnjih republika i koji je dobio odličnu recepciju gde god je išao po prostorima bivše Jugoslavije, a i izvan nje. Važno je da se o tim temama govori, o nedavnoj prošlosti ali i o svemu što nam je doneo 20. vek. Potrebno nam je novo razmišljanje, nova paradigma i neophodno je oteti se svakodnevnom medijskom profanisanju tih tema ali i jednoj konfuziji koja se svakodnevno stvara oko konkretnih činjenica. Naša generacija ne sme da pristane na relativizovanje zločina, a bojim se da je tu mnogo buke i šumova u kanalu, kreiranih kako od samih vlasti tako i od još jakih nacionalističkih intelektualnih krugova, koji dovode do toga da se neke brutalne stvari iz nedavne prošlosti stavljaju u stranu ili se oko njih stvara takva konfuzija da neki novi ljudi i nove generacije ne znaju ni kako da se odnose prema njoj. Ko je, po vašem mišljenju, snaga koja to može da iznese? Moja generacija ima zadatak da se ne zaboravi ono što je dovelo do devedesetih, a da se ujedno opire jednoj daljoj fašizaciji društva i da stvara alternativu tom i takvom društvu. Svaka nova progresivna snaga, bez obzira na to da li želi da se zove levom ili ne, mora sadržavati nekoliko vrlo važnih elemenata. Jedna je borba za istinsku demokratizaciju društva, druga za socijalnu pravdu a treća je snažno i jasno izgovoreni antinacionalizam i antifašizam. A on uključuje borbu protiv istorijskog revizionizma i protiv svakodnevnog fašizma, toliko svakodnevnog da nam je postao banalan i da na njega više uopšte ne reagujemo. Mislim da će se na tim poljima rešavati budućnost ovih prostora, koja bi mogla biti mnogo gora nego što nam je već jadna sadašnjost. Bez pametnog i preciznog otpora bojim se da ćemo se naći u situaciji borbe za elementarno preživljavanje, a takve borbe ne prolaze bez velikog nasilja. Sintagma prokleti grad Jedan od likova u Elijahovoj stolici govori o „prokletim gradovima” koje je uništio 20. vek. Bili su to gradovi-svetovi poput Soluna i Istanbula nekada, Beča i Varšave, Trsta, Odese i, grada koji je najduže izdržao, Sarajeva. Mešani, multilingvalni i kosmopolitski, platili su cenu ideji da nacionalna država podrazumeva homogenizaciju na datom teritoriju. Otuda „humana preseljenja”, etnička „čišćenja”, masakri, genocidi i holokaust. Nacionalna država kao politička paradigma Evrope u 20. veku počiva upravo na toj opasnoj ideji da samo pripadnici vladajuće nacije imaju pravo na potpunu kontrolu i iskorištavanje teritorija za koji misle da im pripadaju po numeričkoj prednosti ili bolesnom razumevanju istorije. „Nacionalna demokratija” tako se pretvara u ubilačku kontradikciju jer nema ništa demokratsko u ideji da političku zajednicu čine samo pripadnici kulturalno ili istorijski definisane nacije i da drugi moraju biti isključeni (ponekad čak i iz života). Te tzv. demokratije su dubinski nedomokratske. ”Prokleti gradovi” su bili i ostaju podsetnik da postoje drugačiji politički sistemi i drugačije političke zajednice od one koja nam je nametnuta. Moramo ih imati na umu kada budemo, ponovo osvajajući javni i politički prostor naših gradova, gradili jedan sasvim novi Grad.