Večiti san teatra

Pozorju nije prvi put da se dramatično završi i da razni strukovni ljudi traže „smene“ ili „promene“, te ni apel Kokana Mladenovića za ukidanje (ili bar ignorisanje) Sterijinog pozorja nije nov i ne čuje se prvi put. Bilo bi samo šteta da ova klasična zamena teza zamagli činjenicu da smo imali jedno dobro, kvalitetno Pozorje koje je konačno u potpunosti definisalo svoj profil, svrhu i način delovanja. Ono što je pre nekoliko godina Ivan Medenica započeo kao umetnički direktor i selektor festivala, dovršila je sada Ksenija Radulović. Od palanačke smotre u šta se Pozorje tada pretvorilo, dobili smo modernu, zaista važnu nacionalnu, ako ne i regionalnu smotru, koja je okrenuta prepoznavanju novih tendencija u domaćem teatru. Čak je i argument da je publika Pozorja sklonija klasičnom izrazu i da sve novo prima sa velikom rezervom, izgleda već pitanje prošlosti, sudeći barem po ispunjenosti sala i reakcijima gledalaca nakon predstava. Naravno, festival je živ organizam, on treba i mora da se neprestano menja, ali s ove tačke kvaliteta koju je Pozorje danas dostiglo, zahtev da se vratimo na ono staro izgleda potpuno besmislen. Toliko o tome. OBRASCI Ksenija Radulović je kao selektor ove godine napravila besprekornu selekciju koja je s jedne strane tematski zaokružena, dok, s druge, ovaj izbor na najbolji mogući način ilustruje sve važnije tendencije koje su danas aktuelne na domaćim scenama. Predstave, kako u takmičarskom programu tako i u selekciji programa „Krugovi“, povezuje lajtmotiv porodičnih odnosa, odnos roditelja i dece, gde je posebno akcentovana uloga oca, i ona bukvalno shvaćena, i u prenosnom smislu, kao autoriteta vlasti. Umetnički izraz selektovanih predstava kreće se od klasičnih pozorišnih obrazaca, preko dokumentarne dramaturgije, pa do savremenog, istraživačkog pristupa. Otac na službenom putu je važna predstava koja je u kontekstu domaćeg pozorišta imala, s pravom, tretman događaja. Napravivši radikalan otklon u odnosu na Kusturičin film, Oliver Frljić je kroz svoj inventivan i u kontekstu domaćeg teatra radikalan pristup, dao ovom tekstu nov život a sebe ustoličio u verovatno trenutno najuticajnijeg reditelja regiona. Genijalni Đuza Stojiljković, koga bi trebalo proglasiti za nacionalno blago, u ovoj predstavi se penje do neslućenih visina, gde već ne govorimo o glumi kao tehnici već o prisutnosti kao metafizičkoj kategoriji. Stojiljković nažalost nije dobio nagradu (odlična Hana Selimović jeste), što nikako ne bi trebalo da baci senku na sjajnu kreaciju Jove Maksića u predstavi Bunar. Ova predstava, po tekstu Radmile Smiljanić a u režiji Egona Savina, po svom izrazu sigurno je najklasičnija u selekciji. Režirana precizno i čisto, s merom i samopouzdanjem iskusnog reditelja, predstava u najvećoj meri uspeva da prevaziđe izvesne slabosti teksta, u prvom redu opšta mesta i didaktičku predvidljivost. Jovo Maksić u svojoj kreaciji uspeva da izbegne patetičnost u koju se lako moglo upasti i da iznese svoj lik sa puno delikatnosti i dirljivog patosa. DOKUMENTI Dve predstave u selekciji spadaju u domen verbatima ili dokumentarne drame. Ali dok se Hipermnezija rediteljke Selme Spahić bavi bolnim sećanjima samih glumaca koji igraju u predstavi, reditelj Boris LJešević materijal za predstavu Plodni dani pronalazi na internet-forumima ljudi koji očajnički žele da postanu roditelji. Obe predstave sjajno ilustruju domete ali i mane dokumentarne drame, kod koje nedostatak „prave“ dramaturgije (ovde govorimo o „organizovanju materijala“) uvek preti da se ono pozorišno razvodni u onom dokumentarnom. Ipak, ovo je verovatno idealna forma za društva koja, poput naših, treba da se suoče sa mnogim bolnim pitanjima. Predstava Mara/Sad Andraša Urbana jedina se ne bavi direktno porodičnim odnosima, ali kako je već rečeno, figura oca i naš odnos prema njoj se u prenosnom smislu može shvatiti kao odnos prema autoritetu, vlasti. Slojevita i maštovita, razigrana i lucidna, predstava ipak ostaje u kvalitativnim okvirima na koje nas je Urban navikao. Nije smrt biciklo Biljane Srbljanović, u izvođenju nemačkog Schauspielhaus Bochum teatra i u režiji Anselma Vebera, donosi jedan nov pogled na ovaj vredan tekst koji nažalost nije pronašao svog pravog tumača u Slobodanu Unkovskom koji je u Jugoslovenskom dramskom režirao praizvedbu. U nemačkoj predstavi sve je postavljeno na svoje mesto i sve je iščitano tačno i precizno, režirano sigurno i s pravim osećanjem kako humora, tako i tragičnog patosa. Ostaje međutim i dalje utisak da je reč o donekle razuđenom komadu koji ide u više pravaca i koji ima „problem“ da se zgusne u celinu. Od sedam predstava koje su se našle u takmičarskom programu, sve su u potpunosti opravdale svoje mesto u selekciji i na neki način ne bi bila greška da je bilo koja od ovih predstava dobila nagrade. Utoliko više treba odluke žirija (Branislav Lečić, Maja Pelević, Ana Tomović, Ana Lederer, Janez Pipan) shvatiti ne samo kao prosto ocenjivanje kvaliteta, već pre kao neku vrstu stejtmenta, želje da se ukaže u kom pravcu bi domaći dramski tekst i savremeni pozorišni izraz trebalo da se razvijaju. U tom smislu njihova odluka da se većina nagrada dodeli predstavi Radnici umiru pevajući Anđelke Nikolić a po tekstu Olge Dimitrijević ima svoje puno opravdanje i svrhu. Reč je o predstavi koja je verovatno na najradikalniji ali i najiskreniji način progovorila o onome gde smo sada i šta nam se dešava. Večiti san teatra da barem komentariše ako već ne može da menja stvarnost, ovde je dobio najdirektniju formu gde se - i to je najdivnija stvar kod ove predstave - sve nalazi u saglasju. Aktivistički i politički jasno postavljena, realizovana besprekorno precizno, inovativno i hrabro, predstava ostvaruje retku sinergiju koja vas udara u stomak i tera da zaželite da menjate nešto. Zato i odluka žirija (potvrđena od strane okruglog stola kritike) da ova predstava odnese gotovo sve nagrade pre svega predstavlja potvrdu potrebe za svežim pristupima i idejama, kao i novim imenima i temama. Gledajući Radnike... pozorište u Srbiji ne izgleda tako beznadežno kako se to ponekad čini. Ostavka posle svega Kao što je i bilo očekivano, samo dan nakon burnog završetka Sterijinog pozorja zbog nedodeljivanja dela nagrada, u koje je glavnu reč vodio upravnik Ateljea 212 Kokan Mladenović, deo ansambla ove kuće zatražio je njegovu ostavku. Nezadovoljstvo njegovim radom već nekon vreme vlada u ansamblu i kulminiralo je nedavno projektom Zoran Đinđić, koje je isprovociralo ne samo ljude u kući, već i kulturnu i društvenu javnost. Do zaključenja ovog broja, nikakvo zvanično obaveštenje o peticiji nije stiglo, tako da ćemo se ovim slučajem detaljnije pozabaviti u idućem broju.