Teološka kontroverza

Šta bismo danas mislili o filmovima velikana snimljenim u 3D tehnici - da je ova tehnologija pravilo, a ne iznimka? Većina naših zapažanja i estetičkih akcentuacija izgubila bi smisao. U skorije vreme, filmove najvećih (Venders, Hercog i Ridli Skot) više kao da branimo i opravdavamo, nego što im dajemo puni estetički legitimitet. Prometej, novi film Ridlija Skota, kompleksna je i relevantna tvorevina, u kojoj, srećom, tehnološka determinanta nije njen primarni označitelj. Uostalom, trideset godina od Blejdranera izlišno je napominjati od koje je važnosti tehnologija u Skotovim filmskim vizijama. Ono što u Prometeju najpre pleni zapravo je anuliranje tehnologije u smislu njene funkcionalne dramaturške i narativne primene. Tehnologija nikada ne postaje sama sebi svrha, i Skotu, velikom reditelju prostora, zapravo služi kao neophodna logistika. Po oštroumnom zapažanju scenariste Nebojše Živanovića, glavni problem aktuelnog svetskog filma nije tehnologija nego dramaturgija… Sa dramaturškog stanovišta, Prometej zadržava sve prerogative konvencionalnog narativnog filma i njegova linearna dramaturgija, bez obzira na to što neki delovi celine funkcionišu kao svojevrsna polja parcijalizacije (porođaj…) nije „inficirana” natruhama fragmentarističkog prosedea. Prometej je pre svega film koji je zamišljen kao susret vrsta, odnosno, kao susret mikro i makro struktura u korist transfera jednog višeg smisla, pri čemu raison d’etre izostaje… Posada jednog svemirskog broda, instrumentalizovana da omogući pristup tajni stvaranja i Tvorcu na nepoznatoj planeti, doživljava istraživački debakl i njeni metafizički porivi krahiraju u nemogućnosti spoznaje opsega moći nepoznate vrste. Prometej je, dakle, svojevrsni žanrovski hibrid u kojem se ne samo miksuju različiti, prilično opozitni žanrovski predznaci, no se i čitavo konfliktno polje razrađuje na potpuno inkoherentnim premisama. Majstorsko usaglašavanje ritmičkih udara te naizmeničnost klimaksa i antiklimaksa, Skotovu režiju čini bravuroznom ali su, na drugoj strani, efekti ove režije više nego uočljivi u Skotovom radu sa glumcima. Ono što u filmu veoma iritira, jeste zapanjujuća politička korektnost. Skotova ideologija je niz ustupaka građanskoj ideji stabilne slike sveta. Tako su, u jednoj od finalnih scena filma, samoubilačkim udarom vasionskog broda u letelicu s druge planete, u brodu nezaobilazno rasni uzorci čovečanstva: crnac, belac i Kinez!!!... Scena skidanja krsta s vrata Elizabet Šo jedna je od ključnih u značenjskom sklopu Prometeja. Ovde je zapravo reč o ideji prevencije protiv hrišćanske rigoroznosti koja svaki abortus već tretira kao deteubistvo. Skotov film je u ovoj, inače vizuelno šokantnoj sceni, ponajpre na tragu one etike koja njegov film čini vrlo zahvalnim za teološku kontroverzu. Opsednutost hrišćanskom slikom sveta kulminira u sceni u kojoj se vasionski brod žrtvuje za odbranu Zemlje, čime se reemancipuje ideja žrtve kao najveća moralna vrednost, istina, devalvirana kasnijom spoznajom da nepregledna flota elijena stoji u pripremnoj fazi napada na Zemlju. Slikajući svetove bez etičnosti i prinudivši jedinu preživelu na konačnu demisiju, Skot se, u filmu čiji su primarni pokretači akcije i koordinacije žene, majstorski poigrava autocitatnošću, samoironijom, ali i nostalgičkim osvrtom barem na dva svoja filma. Nije li izlišno reći koja?