Bura zbog burke

Uprkos tome što je Belgija prošle godine postala prva evropska zemlja koja je zabranila nošenje burke i nikaba, tamošnja policija teško se nosi sa sprovođenjem ovog zakona. Neposredno pošto je uhapsila Stefani Djato, 24-godišnju Belgijanku koja je prihvatila islam - jer je odbila da skine nikab i ušla u fizički sukob sa policajcem - ispred policijske stanice okupili su se demonstranti. Predvođeni grupom “Šerijat za Belgiju”, oni su na policiju bacali kante i metalne šipke; rezultat - desetak uhapšenih. Na drugoj strani, flamanska desničarska partija Vlams belang ponudila je 250 evra svakome ko policiji prijavi ženu koja nosi burku. Filip Devinter, lider partije, objasnio je da je ovaj potez izazvan oklevanjem policije da radi svoj posao. Devinterova partija već je imala zapaženu kampanju protiv islamizacije i diskriminacije žena. U februaru je na posterima osvanula Devinterova 19-godišnja ćerka u kupaćem kostimu sa nikabom na glavi. „Sloboda ili islam? Usudi se da izabereš“, glasio je slogan. ZABRANE Belgija je zabranila pokrivanje lica na javnim mestima prošle godine, uz zaprećenu kaznu od 137 evra ili sedam dana zatvora. Ubrzo zatim i Francuska je izglasala sličan zakon, uz kaznu od 150 evra za prekrivanje lica i 30.000 evra za onoga ko primora ženu da se pokrije. Prošlog avgusta i italijanska parlamentarna komisija odobrila je nacrt zakona o zabrani nošenja vela koji skriva lice u javnosti. Mesec dana kasnije holandska vlada objavila je da razmatra zabranu burke i nikaba na javnim mestima, jer to ugrožava jednakost žena i muškaraca. Većina u holandskom parlamentu upravo se krajem maja izjasnila za zakon koji zabranjuje burke i dvojno državljanstvo. Procenjuje se da će između 1,5 i dva miliona ljudi morati da izabere jedan pasoš, a budući zakon predviđa kaznu od 390 evra za prekrivanje lica. Kritičari ovog zakona primetili su da će se zabrana odnositi na tek stotinak žena koje u Holandiji nose burku i da će takva zabrana samo izolovati muslimanke i primorati ih da ne napuštaju svoje domove. Rasprava o načinu na koji se neke muslimanke oblače nije nova. Ali, pošto je prošle godine Evropu zapljusnuo novi talas imigranata - ovog puta iz uzavrele severne Afrike - debata je počela da iznova uzima maha, za rezultat imajući usvajanje pomenutih zakona, prvih kojima se u Evropi reguliše ova problematika. evropskih zakona. Uprkos tome što je većina Evropljana zdušno podržala demokratske pokrete u sklopu onoga što se naziva Arapskim prolećem, ispostavilo se da nisu toliko voljni da prihvate i neizbežne posledice sukoba i nestabilnosti u arapskom svetu: prema podacima Eurostata, samo tokom prošle godine broj izbeglica iz Tunisa povećan je za 92,5 odsto, iz Libije za 76, a iz Sirije za 50 odsto. ARGUMENTI Kao argument za zabranu burke (i nikaba) najčešće se poteže pitanje sigurnosti građana i bezbednosti cele zemlje, ili se poziva na ženska prava, pa čak i tvrdi da je prekrivanje lica nezdravo. S druge strane, protivnici ovakvih zabrana pozivaju se na slobodu i pravo izbora, nerazumevanje i diskriminaciju s kojom se Zapad odnosi prema islamskoj tradiciji. I dok broj muslimana na Zapadu nastavlja da raste, pritisak za zabranjivanje burki i nikaba sve je veći. Istovremeno sve je veći broj i onih koji u imigrantima vide rastući problem. Ekonomska kriza, naravno, samo je pojačala pritisak. Hidžab, nikab, burka Hidžab pokriva sve osim lica i šaka. Nikab pokriva i najveći deo lica, ostavljajući samo prorez za oči; šake su nepokrivene. Burka pokriva čitavo telo i lice. U visini očiju postavljena je mrežica kroz koju se gleda, a šake su pokrivene rukavicama. Nova Bosna? U izjavama zapadnih zvaničnika prvi put se ne isključuje mogućnost strane vojne intervencije, iako je svima jasno da je situacija sasvim drugačija od one u Libiji Više ni Vog nije mogao da ćuti. Petnaest meseci nakon što je u globalnoj modnoj bibliji objavljen članak u kome se biranim rečima govorilo o ultraelegantnoj supruzi sirijskog predsednika Bašara al Asada, Asmi - “pustinjskoj ruži” u „lubuten“ cipelama - legendarna urednica Ana Vintur oglasila se u NJujork tajmsu izjavom kojom se osuđuje režim u Damasku. “Kao i mnogi u to vreme, nadali smo se da će Asadov režim omogućiti stvaranje naprednijeg društva. Nakon objavljenog intervjua, kako su se u Siriji u poslednjih godinu i po nizali užasni događaji, postalo je jasno su prioriteti i vrednosti Asadovog režima u suprotnosti s onima koje ima Vog”, napisala je Vinturova. STRAHOTE Ako ne zvuči kao izvinjenje zbog nečega što bi, makar i retroaktivno, moglo da se okvalifikuje kao uređivački promašaj, to je zato što i nije reč o izvinjenju, već o simboličnom distanciranju od ličnosti koja je zarad lojalnosti svom suprugu rešila da ćuti, žmuri i rukama pokrije uši pred užasima koje njegove snage čine nad sopstvenim narodom. Ni Vinturova ni Vog tu nisu ništa krivi: kao što se u saopštenju kaže, u vreme kada je intervju nastajao (objavljivanje je usledilo kasnije) još su i na mnogo važnijim mestima od redakcije Voga tinjale kakve-takve nade da će Asad zemlju koju vodi još od 2000. najzad početi da demokratizuje. Mada je za takvu nadu i pre izbijanja pobune prošlog proleća bilo malo razloga: da je nešto ozbiljno nameravao da menja u Siriji, Asad bi za tolike godine nešto valjda i uradio na tom planu. A nije uradio skoro ništa: prve ozbiljnije ustupke (ako su to uopšte bili ustupci, a ne samo taktička kupovina vremena) ponudio je tek kad se ustanak protiv njega zahuktao. Prekasno. Danas, kada je od pojavljivanja famoznog članka - odavnog već uklonjenog sa sajta časopisa - i početka pobune proteklo približno isto vremena, iz Sirije svakodnevno pristižu strašne vesti i još strašnije glasine. Učestali su izveštaji o sistematskom terorisanju civilnog stanovništva, o masakrima nad decom (koju ustaničke snage navodno takođe zloupotrebljavaju na šokantan način, koristeći ih kao živi štit) i drugim zlodelima u onome što se iz nekih razloga u međunarodnoj javnosti i dalje ne naziva građanskim ratom, već nečim što bi u građanski rat tek moglo da se izrodi. A procene o broju žrtava od početka sukoba sada se kreću između 14 i 15 hiljada. NEODLUČNOST Takozvana međunarodna zajednica, međutim, i dalje ne zna šta joj je činiti. Suočen s odbijanjem Rusije i Kine da mu se pridruže u zahtevima za promenu poretka u Siriji, Zapad - koji je od početka isključivao mogućnost spoljne intervencije po uzoru na onu prošlogodišnju u Libiji - kao da polako evoluira u tom stavu. U tom smislu indikativna bi mogla da bude izjava britanskog ministra spoljnih poslova Vilijama Hejga koji je, kako je to uočila ostrvska štampa, „upadljivo izbegao” da isključi mogućnost međunarodne vojne akcije protiv Asadovog režima. Takođe indikativan bi mogao da bude i nastavak Hejgove izjave, kad je rekao kako se situacija u Siriji i ne može uporediti s onom u Libiji, jer je po mnogo čemu sličnija onoj u Bosni devedesetih godina. Za one koji su možda zaboravili šta to sve podrazumeva Hejg je još pomenuo „sektaški konflikt u kome meštani jednog sela napadaju i ubijaju one iz susednog”, ali većina onih koji su u vreme rata u Bosni imali dovoljno godina da pamte to ionako znaju: i kako je počelo, i šta je sve bilo i nije bilo, i kako se završilo. Zaključak nije teško izvući: šta god da bude, Siriji se ne piše dobro.