LJudi iz senke

Serija okupljanja različitih masonskih loža u Srbiji proteklih nedelja punila je domaće medije. Prosečan čitalac ostao je pomalo zbunjen, ne shvatajući sasvim ko je ko i o čemu se radi, ali je učvrstio utisak o moći ove „diskretne“ organizacije, kako sebe vole da zovu njeni članovi. Za razliku od masona, koji već svojom tajanstvenošću i ritualizovanošću pojačavaju utisak da su moćniji nego što jesu, Bilderberg grupa, koja se nedavno sastala na redovnom godišnjem sastanku, i Trilateralna komisija, koja je imala skup u Japanu, okupljaj u one koji su zaista najbolje raspoređeni i najmoćniji u zapadnom svetu. PREVIDI Evropska ekonomska kriza bila je glavna tema nedavne konferencije Bilderberg grupe - neformalne (?) organizacije najuticajnijih političara, ekonomista, naučnika i medijskih magnata zapadnog sveta. Oko Bilderberga nataložilo se toliko mistifikacija da bi im i masoni mogli pozavideti. Na primer, i u ozbiljnim se novinama može pročitati da „o značaju poziva na sastanke Bilderberga svedoči podatak da je Angela Merkel posle prvog učešća na konferenciji preuzela kormilo stranke, a potom postala kancelarka“. Istina je, međutim, da je ona na čelo Hrišćansko-demokratske unije (CDU) došla još 2000. godine, nakon što je 1998. postala generalni sekretar te partije, a još pre toga bila na čelu dva ministarstva; kancelar je postala tek 2005. Po ovim uprošćenim tumačenjima, Merkelova bi i naredne parlamentarne izbore trebalo da izgubi zato što su navodno tako odlučili učesnici ovogodišnje Bilderberg konferencije... Ako nas baš veseli da politiku čitamo jednodimenzionalno, eto, može se spojiti da su je mediji godinama videli kao „Kolovu devojčicu“, a da je i Helmut Kol, kancelar od 1982. do 1998, učestvovao na sesijama Bilderberga. Ali, zašto da dosoljujemo ako je, eto, pojavljivanje na Bilderbergu bilo odlučujuće za pobedu DŽordža Buša starijeg i odmah posle njega Bila Klintona; ako su bilderbergovci na skupu kome su prisustvovali Barak Obama i Hilari Klinton zapravo izabrali prvoga da bude kandidat demokrata za američkog predsednika; ako je Žoze Manuel Baroso pre pojavljivanja na Bilderbergu bio „anonimni“ portugalski premijer da bi potom postao predsednik Evropske komisije, itd? Naravno, ništa ne može proći bez crkvenog elementa. Na jednome onlajn forumu piše da je Bilderbergov „idejni tvorac“ bio niko drugi do „Jozef Racinger, poznatiji kao papa Jovan Pavle II“. Nije sada važno što je kardinal Racinger kao papa uzeo ime Benedikt XVI, odnosno što je papa-Poljak bio Karol Vojtila, nego što je promašen ceo fudbal sa dva slova u prezimenu. Naime, idejni je tvorac Bilderberga Jozef Retinger. Na forumima se prenosi da je bio, valjda već time što je Poljak, „vatikanski agent“, a preko antiglobalističkih internetskih stranica Srpske radikalne stranke doznajemo da je bio „jezuita i mason trideset i trećeg stepena“. Još samo fali Kominterna... MOTIVI No, sve je moguće u ovom svetu poluinformacija i golih izmišljotina, pogotovu što je dotični Retinger zaista radio za britansku obaveštajnu službu. Istina, samo u Drugom svetskom ratu, ali znamo: jednom obaveštajac - uvek obaveštajac. Taj je politički savetnik bio prvi sekretar Bilderberških konferencija, a i prvi generalni sekretar Evropskog pokreta, osnovanog 1948. godine. Još dok je bio bliski saradnik generala Sikorskog, predsednika poljske vlade u izbeglištvu, Retinger je maštao o redovnim sastancima evropskih ministara spoljnih poslova, a posle rata je trajno rešenje za evropske slabosti video u tome da se Evropljani, koji su odbacili i Hitlerov „novi svetski poredak“ i komunizam, posvete „federaciji bliskih zemalja“ u kojima će države da se odreknu dela svog suvereniteta. Zato se angažovao i oko Saveta Evrope (Evropsku konvenciju o ljudskim pravima 1950. potpisalo je 10, a dosad 47 država), kao što mu je i Bilderberg bio dodatak ili krak toga projekta. U svakom slučaju, Bilderberg je za mnoge simbol koncentrovane i skrivene prirode elita u svetskoj politici. Bilderberg je postao simbol skupa kapitalista krupnog zuba koji jednom godišnje u nekom hotelu, sred policijskih pušaka i bajoneta, kroje sudbinu sveta. Dejvid Rokfeler, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, u svojim je memoarima zapisao da sastanci Bilderberga kod teoretičara zavere „verovatno izazivaju apokaliptičke vizije o svemoćnim međunarodnim bankarima koji kuju zavere s beskrupuloznim vladinim službenicima da bi neupućenom svetu koji i ne sluti šta se dešava nametnuli prepredene planove. Uz rizik da se ovi pobornici zavere razočaraju, istina je da je Bilderberg zapravo jedna veoma interesantna godišnja diskusiona grupa koja raspravlja o pitanjima značajnim i za Evropljane i za Amerikance – bez postizanja konsenzusa“. Rokfeler je bio jedan od jedanaestorice Amerikanaca koji su, zajedno sa 50 poslovnih, političkih i medijskih prvaka iz 11 zapadnoevropskih država bili pozvani na konferenciju koju je u hotelu Bilderberg sazvao holandski princ Bernhard koga je Retinger uspeo da ubedi da sazove „grupu istaknutih pojedinaca“ koji bi razmatrali zapadnoevropsko-američke odnose. Rokfeler piše da su prvih dvadeset godina sastanci bili obeleženi oštrim sukobom suprotstavljenih stanovišta. Kada je zapadna Evropa povratila ekonomsku snagu, počela su se obnavljati mnoga stara nacionalna rivalstva, zajedno sa snažnim nepoverenjem u američke namere, pa čak i optužbama da SAD teže hegemoniji nad Evropom. „Da se nismo pobrinuli za sve te pukotine, posledice po Atlantski savez mogle su biti katastrofalne“, zapisao je Rokfeler. monti Taj je bankar godinama tražio da se pozovu i predstavnici Japana, čiji su ekonomski uspesi izazivali neprijateljstva u SAD i Evropi, a pošto Organizacioni komitet nije pristao da uvaži činjenicu da je dalekoistočna zemlja postala treći centar „demokratskog kapitalizma“, Rokfeler je dao i ideju i „benzin“ (čitaj: novac) za Trilateralnu komisiju. Naravno, po Rokfeleru, Trilaterala je, kao i Bilderberg, mnogo benignija organizacija nego što je teoretičari zavera prikazuju; odnosno, „to je jedno široko zasnovano nastojanje da se premoste nacionalne razlike, i u ovom slučaju, pozovu Japanci u međunarodnu zajednicu“. Patrijarh dinastije Rokfeler angažovao se i na uključivanju svojih južnoameričkih kolega, pa je 1965. sa grupom mislećih biznismena osnovao Savet Amerika (Council of the Americas). Moglo bi se reći da valjda nema integracionog i globalizacijskog procesa koji nije na ovaj ili onaj način povezan sa tim velikim majstorom onog što se danas naziva networking. Rokfelerov „konstruktivni angažman“, posebno vidljiv u Trilaterali, nije masonskih ili drugih ezoteričnih korena, nego je on, tako barem piše, kao obaveštajni oficir za vreme Drugog svetskog rata naučio da „efikasnost zavisi od sposobnosti da razvije mrežu ljudi koji imaju pouzdane informacije i uticaje“. U početku je Trilateralna komisija planirala jednaki broja članova iz svakog od tri regiona, ali je sada iz Evrope 170, Severne Amerike 120 i iz pacifičkog regiona više od 100 članova. Članstvo u Trilaterali je samo po pozivu, a da bi pomogli očuvanju nezvaničnog karaktera Komisije, članovi koji zauzmu pozicije u svojoj državnoj upravi napuštaju njeno članstvo. Tako je i Mario Monti podneo ostavku na mesto predsedavajućeg evropskog ogranka Trilateralne komisije nakon što je postao italijanski premijer. Nasledio ga je Žan-Klod Triše, bivši predsednik Evropske centralne banke. Slično Bilderbergu, Trilateralna komisija „baš zbog sastava i profila svojih članova ima jako puno uticaja“, ali nije ona neke svoje ljude „isturila“, nego okuplja ljude koji su „već dokazani kao sposobni“, kaže Jovan Kovačić, koji je nekoliko puta pozivan na skupove Trilaterale. No, to ne znači da članstvo nekima neće pomoći u karijeri. Tako je jedan od onih koji su predložili da DŽimi Karter uđe u Trilateralu bio Zbignjev Bžežinski, direktor Komisije od 1973. do 1976. Kad je Karter 1977. od „kralja kikirikija“ postao predsednik, Bžežinski je bio njegov savetnik za nacionalnu sigurnost. Karterova administracija bila je prva u kojoj su članovi Trilaterale zauzeli najviše položaje: potpredsednik Volter Mondejl, državni sekretar Sajrus Vens, njegov zamenik Voren Kristofer, ministar odbrane Harold Braun, Pol Volker vodio je Federalne rezerve (centralnu banku), a od nama poznatijih tu su još bili Ričard Holbruk, posle jedan od očeva Dejtonskog sporazuma i pregovarač sa Slobodanom Miloševićem, te Semjuel Hantington, autor Sukoba civilizacija. BŽEŽINSKI Profesor Bžežinski – kome su iz britanskih novina i sovjetskih tajnih službi pripisivali da je imao uticaja na izbor kardinala Vojtile za papu - od početka šezdesetih bio je i bilderbergovac. Kao rukovodilac Instituta za istraživanja komunizma na Kolumbijskom univerzitetu, Bžežinski je krajem šezdesetih sarađivao sa beogradskim Institutom društvenih nauka, što nije prošlo nezapaženo od strane Službe državne bezbednosti, koja je o tome uredno izvestila CK SKJ, piše Dragan Bisenić u svojoj još neobjavljenoj knjizi Hrabri stari svet - američka elita i Jugoslavija. Taj je publicista napisao da je Trilateralu posebno zanimalo ko će naslediti Tita i kriza koju će taj proces neminovno izazvati. Na sastanku 1977. u Bonu, trilateralisti su pretpostavili da je napravljen aranžman za doba posle Tita i da, sledeći mere protiv prosovjetskih „inforbirovaca“ i „nacionalnih separatista“, takav aranžman ima „razumne šanse da se ostvari“. S obzirom na „nastavljanje ozbiljnih nacionalnih napetosti“, niko ne može da bude siguran da će se izbeći „kriza nasleđivanja“, što bi Sovjetima dalo priliku možda i za direktnu intervenciju koja se može pretvoriti u „veliku međunarodnu krizu“, smatrala je Trilaterala. Takva kriza može se sprečiti samo kombinacijom jugoslovenske spremnosti da se odupre intervenciji i odlučnim upozorenjem NATO-a „podržanim planiranjem i upotrebe jedinica“. Trilaterala je na kraju obeležila Jugoslaviju kao potencijalno veliku evropsku opasnost: „Zbog nepostojanja preciznog dogovora Istoka i Zapada i zbog važnosti zemlje za evropsku ravnotežu, ona se mora smatrati najverovatnijim eksplozivnim problemom u Evropi“, prenosi Bisenić. A kada je devedesetih doista došlo do eksplozije jugoslovenskog problema, pored svih ostalih međunarodnih organizacija i Trilaterala je razmatrala tok događaja na jugoslovenskim prostorima. Na sastanke je pozivala tadašnje mirovne izaslanike, a i posrednici Sajrus Vens i Dejvid Oven, autori plana za kraj rata u BiH iz 1993, bili su u Trilaterali. U tome su društvu od nama poznatijih ličnosti, na primer, švedski političar Karl Bilt i Erhard Busek, bivši koordinator Pakta o stabilnosti, a u Izvršnom komitetu je Franjo Luković, dugogodišnji direktor Zagrebačke banke. Hrvatski predstavnici su u Trilateralu ušli ove godine, a kad budu otvarani pristupni pregovori Srbije i EU stvoriće se uslovi da i Srbija od 2013. formira svoju nacionalnu grupu u okviru Trilaterale. Eto prilike da se Srbi najzad i zvanično uključe u kreiranje novog svetskog poretka.  Masoni u oba kluba • Bilderberg je dobio ime po hotelu u kome je 1954. održana prva konferencija radi promovisanja saradnje Zapadne Evrope i Severne Amerike. Za razliku od Bilderbergovog „atlanticizma“, dve decenije mlađa asocijacija u birano društvo uvodi i trećeg igrača (zato Trilaterala): Japan, koji je tada u usponu, odnosno Pacifik •Trilaterala je otvorenija od Bilderberga koji ne objavljuje ni popis učesnika konferencija (o kojima se saznaje indirektno). Izveštaji o Bilberbergu distribuiraju se samo aktuelnim i bivšim učesnicima, a dokumenti Trilaterale javno su dostupni na internetu • Specifičnost je Bilderberške grupe sastajanje sa aktivnim političarima i uopšte veća povezanost sa političkom i vojnom sferom • Mnogi članovi jednog elitnog kluba istovremeno su i u drugome, a u oba je dosta masona • Oba društva nastala su u doba Hladnog rata, u doba ideološko-političko-vojnih konfrontacije dvaju blokova, a sada u radu Trilaterale učestvuju i kineski komunisti - jer nema tajkuna koji nije u partiji • I bez „dubokih grla“ na sastancima Bilderberga ili Trilaterale racionalno je pretpostaviti da je njima, kao zastupnicima krupnog kapitala i postojećeg političkog odnosa snaga, politička stabilnost važnija od demokratije, posebno ako je ona „direktna“ JOVAN KOVAČIĆ ISKUSTVA TRILATERALE Postati više od muve na zidu Jovan Kovačić, stručnjak za komunikacije i politički savetnik koji je godinama za Si-En-En, Bi-Bi-Si i druge medije izveštavao sa ratišta širom sveta, kaže za NIN da je Josip Broz „pokušavao da Jugoslaviju uvede u Trilateralnu komisiju, ali nije mogao jer u njegovo vreme na ovim prostorima nije bilo tržišne ekonomije“. Kovačić je u maju 2010. u ime East-West Bridge-a, čiji je saosnivač, prvi put prisustvovao plenarnoj sednici Trilateralne komisije u Dablinu, što je bio „prvi takav prestižni poziv od strane Komisije za pojedinca ili organizacije iz Republike Srbije“. S druge strane, po saznanjima publiciste koji želi ostati anoniman, „prvi srpski učesnik na skupovima Trilaterale bio je Milovan Đilas“. Evropski ogranak Trilaterale veoma je držao do (pr)ocena najpoznatijeg jugoslovenskog disidenta o razvoju komunizma, a njegov sin Aleksa Đilas kasnije je u nekoliko navrata bio jedan od govornika. Kovačić, koji je posle Dablina prisustvovao sednicama Trilaterale u Bukureštu, Vašingtonu, Hagu i Tokiju, predsednik je East-West Bridge-a, nevladinog istraživačkog društva stručnjaka u različitim oblastima, koji u saradnji sa drugim institucijama iz Srbije i inostranstva radi na „razvoju pojedinaca, države i društva i pomaže u izradi i sprovođenju neophodnih reformi u Srbiji na putu ka članstvu u EU“. Kovačić kaže da je taj je beogradski „klub“ osnovan krajem 2009, kada se nekoliko međunarodnih tela i zvaničnika žalilo da nemaju skoro nikoga u zemlji da na nestranački i objektivan način razgovaraju o izazovima s kojima se suočava Srbija ali i region. NIN-ovom je sagovorniku smešno što se na Trilateralu gleda kao na tajno društvo koje iz senke vlada svetom. Kovačić radije govori o „zatvorenom društvu“. Veli da se novinari ne pozivaju zbog toga što se bez njih otvorenije govori, a i kad bi prisustvovali sastancima sigurno ne bi dali mira uglednim članovima i gostima koristeći priliku da ih pitaju o svemu i svačemu. Onaj anonimni stručnjak, pak, tvrdi da Trilaterala na svoje sastanke poziva i odabrane novinare u svojstvu posmatrača, pri čemu je „pravilo da ništa ne sme da se snima ni da se objavljuje čak ni u off the record formi“. Navodi da su, konkretno, u vreme ratova na prostorima bivše Jugoslavije, sastancima kao posmatrači prisustvovali i novinari iz Srbije. U vezi sa navodnom tajnošću i tajanstvenošću, Kovačić kaže da je na plenumima, koji obično traju tri dana, u principu jedno veče večera sa prvim čovekom države u kojoj je skup, a drugi dan večeru za trilateralce organizuje premijer ili ministar spoljnih poslova. Na večere se dolazi sa suprugama. One mogu prisustvovati i diskusijama, ali Kovačić dosad nije vidio da se neka javila za reč. Sagovornik NIN-a kaže da se na sastancima, na kojima je bitna razmena mišljenja, donose preporuke, koje su javne. „Ako se na skupu donese zaključak, verovatno će članovi u svojim zemljama i radnim okolinama razvijati te ideje, ali ne postoje direktive“. „Ako predsednici američkih Federalnih rezervi i Svetske banke glasno razmišljaju i o tome kako bi trebalo reagovati u kriznim situacijama, a tu sede i prvi ljudi banaka koje drže više od tri četvrtine svetskog duga, onda želiš, ako ništa drugo, da budeš muva na zidu u toj prostoriji“, kaže Kovačić. Koji je, dakle, u prilici da ne bude samo „muva“ nego da i iznese svoje stavove. Na naše pitanje može li se znati o čemu je on iznosio mišljenje, malo zastaje i kaže: o Arapskom proleću, pravcima razvoja NATO-a i sličnim temama. Kad smo ga pitali o najvećim promašajima Trilaterale, Kovačić kaže da smo ga baš zatekli, a onda je dodao da su eventualni promašaji u okvirima i ostalih „trustova mozgova“ koji analiziraju stanje u svetu i daju preporuke. A ko su protivnici Trilaterale? „Antiglobalisti i svi oni koji ne vide da dijalog jedino može voditi svet napred.“ Kovačić vidi Trilateralu kao mesto dijaloga, tribinu, ali ističe i da učesnici nakon plenuma i drugih sastanaka imaju mogućnosti da se upoznaju sa moćnim ljudima širom sveta, da se priča i sklapaju poslovi u opuštenoj atmosferi. Jednostavno, širi se mreža. U koju bi uskoro mogli da uđu i Srbi, ne samo u statusu gostiju.