Politika u nedostatku dokaza

Direktiva iz redakcije glasila je: piši kolumnu o politici i kriminalu. Nije da bežim od „nezgodne“ teme. Problem je čisto tehničke prirode. Kao i svi u ovoj zemlji i ja dobro znam da su veze politike i kriminala stalne i tesne, ali, da kažem, nemam dokaze. Za razliku od mene, pojedine državne službe imaju opipljive dokaze, pa to ništa ne menja na stvari. E, upravo zato kriminal i jeste povezan sa politikom: da bi što nesmetanije poslovao. Na obostranu korist i kriminalaca i političara. Tako je to svuda u ovom nesavršenom svetu. Izuzimajući sitne lopuže, džeparoše, šanere i provalnike, kriminalci koji su uspeli u životu pokazuju tendenciju da se dekriminalizuju, dakle da postanu „ugledni članovi zajednice“, i da legalizuju svoje poslove. Nezgodno je, naime, živeti u stalnom strahu od takozvanih organa gonjenja. A ko im u tom poslu može najbolje pomoći? Ko drugi nego političari, koji možda nisu tako bogati kao kriminalci, ali kojima se posrećilo da po prirodi posla imaju uticaj na razne institucije. Poznavajući slabost ljudske prirode, politički filozofi iz razumnijih vremena zaključili su da je po društvo najbolje da se tri famozne vlasti demokratske države razdvoje, da im se da potpuna autonomija i da takve, razdvojene, kontrolišu jedna drugu. Taj model, razumljivo, ima mnogo rupa, ali te rupe su u Srbiji prave provalije. Ko će ovde, osim u čisto formalnom smislu, razlučiti zakonodavnu od izvršne i izvršnu od sudske vlasti. Cinik bi rekao da je to posledica srpske sklonosti sabornosti i nacionalnom jedinstvu koje nikako ne trpe podele, ali je bliže pameti zaključiti da su razlozi mnogo prozaičniji. Kad se već dokopaš vlasti, mnogo je lakše poslovati ako uspostaviš potpunu kontrolu nad što većim brojem institucija i ličnosti koje mogu postavljati neprijatna pitanja. Zbog toga je Zoran Đinđić svojevremeno pisao o Jugoslaviji kao o nedovršenoj državi. Srbija je, u tom pogledu, još nedovršenija. Ta nedovršenost nije ništa drugo nego, nazovimo je, „institucionalna vaninstitucionalnost“. Zvuči rogobatno, ali još rogobatnije i pogubnije deluje u praksi. To vam je, dame i gospodo, situacija u kojoj se javna funkcija koristi u privatne svrhe, i u kojoj se javne ustanove stavljaju u službu određenih interesnih grupa. U našem slučaju, najčešće političkih partija. Tu imamo posla sa političkim kriminalom, pojmom kompromitovanim u komunističkom periodu i zbog toga potpuno neopravdano zaboravljenim i prokazanim. Kada, recimo, jedan visoki državni funkcioner, preteći sankcijama ustanove sile pod njegovom kontrolom, otme preduzeće Marku i pokloni ga Janku, to je čisto političko drumsko razbojništvo, ali se to u Srbiji blagonaklono prihvata zato što je Srbija zemlja stravične političke nepismenosti u kojoj se na političare na vlasti ne gleda kao na sluge naroda, nego kao na gospodare. Pa kad je već tako, računaju kriminalci, zašto se onda i mi ne bismo ugradili. Tokom devedesetih godina, to ugrađivanje je bilo manje-više javno, tako da nije bilo čudo videti Miloševića i Arkana uslikane na jednom mestu. Onda je došao peti oktobar i pokušaj da se i društvo i politika dekriminalizuju, što je tragično završilo Đinđićevim ubistvom i jasnom porukom nekom eventualnom budućem Đinđiću da se ne upušta u slične avanture. U međuvremenu, najugledniji kriminalci su (prividno) legalizovali svoje poslove, postali gorljivi patrioti, crkveni ktitori i (prividni) narodni dobrotvori, tako da naša, to jest njihova stvar, funkcioniše besprekorno. A kako? E, to mi vi recite, ako možete. Svi mi znamo za postojanje sivih zona, sivih poslovnih klubova, sivih pravosudnih kafana i kafića, sivih splavova na Adi, a predstavu o tome šta se na tim mestima zbiva, imao je samo Franc Kafka, pa znatiželjne upućujem na ponovno iščitavanje „Procesa“.