Pregovori s Marfijem

Šta bi bila bolja vest - da je Borislav Pelević postao ministar odbrane u vladi naprednjaka, socijalista i Ujedinjenih regiona Srbije, ili da Milan Krkobabić bude ministar rada i socijalne politike, u vladi demokrata, socijalista i URS? Ko bi bio uspešniji - Aleksandar Vučić kao potpredsednik vlade i ministar za evropske integracije, ili Čedomir Jovanović na slično definisanoj funkciji? Da li bi lakše bilo gledati proteste očajnih ispred kabineta premijera Ivice Dačića ili premijera Borisa Tadića? Ili je, posle svega, postalo potpuno svejedno kako će se završiti ovogodišnji postizborni sajam trgovine. Ona tradicionalna manifestacija, tokom koje je, ove godine, Ivica Dačić jednog dana bio tužan što Hilari Klinton zove Tomislava Nikolića, drugog, opet, ljut što bi vlada mogla da zavisi od Liberalno-demokratske partije, a trećeg srećan što bi mu novi bliski prijatelj – Mlađan Dinkić, svojim neprijateljskim odnosima sa Borisom Tadićem, mogao dati alibi za pravljenje koalicije sa – naprednjacima? VARIJANTE U utorak, kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu, postizborna drama bila je u punom jeku: tek što je propala najavljena mogućnost da Tadić, na osnovu postignutog dogovora sa socijalistima, URS-om i LDP-om, od Nikolića u ponedeljak zatraži mandat za formiranje vlade, predmet analize postala je navodna velikodušna ponuda naprednjaka upućena Dinkiću, u paketu sa ponudom Dačiću da bude premijer. Onda se, zbog vesti o Tadićevoj „tajnoj“ poseti Oliju Renu klatno ponovo pomerilo u pravcu „žute koalicije“ Kao nešto manje verovatne, kotirale su se još dve verzije. Jedna, o Tadićevom nastojanju da napabirči 126 poslanika iz redova demokrata, socijalista, Saveza vojvođanskih Mađara i delova lista URS (Narodna partija Maje Gojković) i Preokreta (poslanik Bogate Srbije Zaharije Trnavčević i Ranka Savić iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata). I druga, nikad do kraja ozbiljno shvaćena, ali nikad ni sasvim odbačena – o „velikoj koaliciji“ demokrata i naprednjaka. Sigurno je bilo samo jedno: da bi - bez obzira na programske razlike, istoriju međusobnih odnosa i obećanja o apsolutnoj nemogućnosti da ikad sarađuju - sve parlamentarne stranke mogle sebe da zamisle u svakoj koalicionoj kombinaciji, osim sa Demokratskom strankom Srbije. I to ne zato sve te iskreno proevropske stranke ne mogu da prihvate programska načela DSS-a, već zato što je, nakon paljenja Američke ambasade tokom „Mitinga za Kosovo“ u organizaciji vlade Vojislava Koštunice 2008. godine, ta partija na Zapadu dobila status samo nešto bolji od terorističke organizacije. INTERES A je li to nešto novo? Tim pitanjem na pitanje da li je sa srpske političke scene politika potpuno proterana u korist najobičnije trgovine odgovara Srećko Mihajlović iz Centra za razvoj sindikalizma. A analitičar Miodrag Radojević podseća da je ne samo u Srbiji, već i na prostorima gde je demokratija razvijena, interes ključna vezivna kopča prilikom formiranja koalicije. Priča o programskim načelima, pritom, služi za bacanje prašine u oči da bi se zamaglio osnovni interes – težnja za vlašću, a cela igra vodi se tako da se sa pozicije što veće moći uđe u vladu. Ako, recimo, krene priča o „velikoj ponudi“ koju je od naprednjaka dobio Dinkić, nekadašnjem ministru ekonomije i regionalnog razvoja kome je premijer Mirko Cvetković dodelio „šut kartu“, raste i cena u pregovorima sa demokratama. Pitanje koje bi trebalo da je ključno za Srbiju – da li adekvatan odgovor na ekonomsku krizu leži u štednji (koju zahtevaju MMF i značajan broj domaćih ekonomista) ili novom upumpavanju para (za šta se zalažu iznenada složni „neoliberal“ Dinkić i „socijalista“ Dačić) sudeći, bar, po patrljcima informacija koje dospevaju do javnosti, nije tema na kojoj se presudno lome koplja i donose odluke o daljem toku međustranačkih pregovora. Ono što, međutim, deluje kao novitet u odnosu na ranije mučne dogovore o formiranju vlade, jeste prilična ravnodušnost s kojom građani posmatraju aktuelni politički igrokaz: o tome, recimo, govori činjenica da na internet-forumima i društvenim mrežama vesti o toku pregovora i tumačenja posledica mogućih dogovora nisu više na vrhu top-lista atraktivnih tema, kao što su ranije bile. Tamo gde neko započne priču o stranačkim pregovorima, gotovo obavezno se pojavi rezignirani komentar tipa „čemu uopšte izbori kad može svako sa svakim i kad oni formiraju vlast onako kako njima odgovara“. Radojević zato kao jedan od najvećih problema u Srbiji vidi „rastući pesimizam i širenje nepoverenja u stranke i institucije“. On smatra da upravo političari svojim ponašanjem ruše to poverenje. „Stanje stvari pogoršava nečinjenje – ništa nisu učinili ni političari, ni građani, ni civilno društvo“, kaže, s druge strane, Mihajlović. „Već nekoliko godina svi čekaju da se desi čudo. Građani prizivaju nekog ko hoda po vodi, a takvog nema, niti su političari spremni da kreiraju ličnost koja bi imala osobine i harizmu lidera. Čak i oni koji su neku harizmu imali, izgubili su je nečinjenjem“, kaže ovaj sociolog i podseća da „od urušavanja socijalizma nismo imali ozbiljnih iskoraka napred, sem kratkog vremena Zorana Đinđića, ali to je bilo kratko i on je toliko štrčao da je morao da plati“. Ako se nastavi trend sveopšteg propadanja, upozorava Mihajlović, u Srbiji će sigurno doći do rasta nekog oblika ekstremizma. EKSTREMIZAM „Snage centra su slabašne, ali su međusobne pizme jake. Nema dubokih uvida u realno stanje stvari. Političari sve nastoje da urade sami, distanciranje od građana je jače nego ikada. To nije čak ni populizam, nego traganje za identitetom na pogrešnim mestima“, objašnjava. U Srbiji, primećuje Radojević, važi Marfijev zakon – ako išta može poći naopako, poći će. Uz ocenu da su sve opcije otvorene, on podseća na analize koje kažu da Srbija ulazi u period vajmarske Nemačke, odnosno da sa krizom ulazimo u ekstremizam. „Naznake tog dugoročnog procesa već su se videle na izborima – postoji apatičnost dela biračkog tela, pojavile su se nove ekstremističke političke opcije koje su bile blizu ulaska u parlament, a naročito je simptomatična retorika – opušteno, kolokvijalno i demagoški povlađuje se narodnim masama po principu politike lupanja šakom o sto“, kaže Radojević. Da ne bude zabune – Radojević ističe da je reč o „simptomima nečeg što bi moglo da se desi ako se ne zaustavi ekonomska kriza koja se preliva na socijalnu, a sve u senci političke krize“. A što bi se moglo i zaustaviti nešto mudrijim i odgovornijim ponašanjem. Kaže, uostalom, Edvard Marfi – prepuštene sebi, stvari imaju sklonost da se kreću od zla nagore. Bleferi Pregovori o formiranju vlade Miodragu Radojeviću liče na partiju karata čija većina učesnika blefira. „Ne znamo kojim kartama zaista raspolažu, pominju se podrška Rusije, Zapada, velika koalicija i sve uz mnogo blefiranja. Nudi se nemušti jezik fraza u kome je teško razlučiti šta tačno koči formiranje vlade –da li je to mesto premijera, neke druge funkcije, neki ciljevi...“ I dok niko ne nudi uverljiv odgovor na mnoga važna pitanja, čini se da je jedna pretpostavka toliko uverljiva da joj nikakva potvrda nije potrebna. A ona glasi: domaći političari još nisu dobacili do nivoa na kome se podrazumeva postojanje odgovornosti za javno izgovorenu reč. U suprotnom, mnogi od kandidata o kojima se govori, ne bi se ni u najluđim snovima mogli nadati ministarskom mandatu. Prema analizi sajta Istinomer, rađenoj na osnovu blizu 1.700 objavljenih izjava, tako, prvi na listi diskvalifikovanih zbog nepoštovanja izgovorene reči bio bi socijalista Milutin Mrkonjić, čijih je 66 od ukupno 77 objavljenih izjava (85,7 odsto) ocenjeno kao negativno (neispunjena obećanja, neistine i nedoslednosti). Slede Verica Kalanović (84 odsto negativnih ocena), Oliver Dulić (77,78), Vuk Jeremić (76), Žarko Obradović (70,59)...