Ptičica!

I to mnogo, mnogo golih ljudi. Tjunik je za to vreme širom sveta organizovao skoro 80 takvih sesija i, reklo bi se, nikad nije imao problema da za svoj rad obezbedi dovoljan broj statista (ako se to u ovom slučaju tako zove): na njegovim redovno spektakularnim snimcima uvek su stotine, čak hiljade ljudi. Zasad poslednji performans u tom nizu upriličen je pre nekoliko dana u Minhenu, kao odavanje počasti Rihardu Vagneru i njegovom operskom ciklusu Nibelunški prsten. Ponet tako bombastičnom inspiracijom, Tjunik je otišao i korak dalje i, osim što je dobrovoljce - njih oko 1.700 - svukao, sad ih je još i ofarbao: polovinu u crvenu, polovinu u zlatnu boju. Rezultat je, kao i u njegovim ranijim radovima, pretvaranje pojedinačnih ljudskih tela u apstraktan pejzaž koji, barem dok snimanje traje, na neočekivan i često zabavan način transformiše javni prostor ili, u drugim Tjunikovim radovima, prirodni ambijent. U tom uzdizanju na nivo apstrakcije verovatno leži i najveći kvalitet ovog pokušaja stvaranja umetnosti pomoću nečeg što je tek biološka činjenica.